Pesma „Haljina“ Mirjane Bobić Mojsilović

Prvi put nakon 18 godina, Mirjana Bobić Mojsilović je održala promociju svoje knjige u Beogradu. I pored hladnog i snežnog vremena, knjižara Delfi u SKC-u bila je prepuna onih koje je privukla, energija i književnost ove umetnice.
I zaista je bilo posebno, osećala se ljubav u vazduhu, ljubav o kojoj ona toliko piše i govori.
I svi su bili oduševljeni njenom novom knjigom „Muška azbuka“ i mogućnošću da se sretnu sa svojom omiljenom autorkom, i glumci, Tanja Bošković i Ivan Jevtović su bili maestralni čitajući odlomke, ali vrhunac večeri bila je Mira Bobić Mojsilović i interpretacija njena pesme „Haljina“.
I evo je, ako ste poželeli pažljivo da je pročitate ili ponovo pogledate kako je to učinila Mira.
HALJINA
To se nalazi
u mojim knjigama
u mojim
pozorišnim komadima.
Na mojim slikama:
Oblačim moje heroine
uvek u istu,
običnu,
dirljivu modu.
Ništa posebno:
Haljina na tufne,
možda od viskoze,
ili od cica.
Kao ona davna, siromašna,
haljinica.
I,
onda su došle
bolje haljine.
Moj stil je postao bolji
Elegantniji.
Moje haljine su
od svile
i muslina,
pliša.
Za svako godišnje doba.
Kada je blaga noć,
il’ kad je kiša.
Pametne su to haljine,
i, zrele.
Sa rukavima od tila.
I na bretele.
Skupe su i zastrašujuće.
Preozbiljne,
za veče.
Haljine koje obavezuju.
Obučene
samo po nekoliko puta.
Obešene u plakaru
poput duhova,
između kaputa.
Usamljene su i nesigurne.
To su haljine
koje su
išle u provode,
a vraćale se,
uglavnom pripite.
Haljine koje su
mnogo pričale.
I pušile.
Haljine koje su se trudile
da ostave utisak,
a onda su
mrzovoljno svlačene
i bacane u mrak.
Haljine koje su se same budile.
Navikle na ponavljanja.
Na rutinu.
Na taj ples varkin,
što bi rekao Filip Larkin
šapatom i kricima:
navikle
na rutinu života
proćerdanog,
među viljuškama
i licima.
U mojim knjigama,
u mojim slikama,
pozorišnim komadima,
moje junakinje,
s kojim god da se bore
jadima,
bolje žive od mene;
Jer sam sredila
da svaka
od njih ima
uspomene,
u vidu haljine
od viskoze
ili od cica
na tufne.
Obična haljinica.
Mala melodramatičnost trena
za kojim čezne svaka žena.
Nisi razumeo da
Ti,
treba da budeš taj
koji iz ljubavi
ode u neku radnju
iz čista mira,
i izabere haljinu,
za mene.
Po svojoj volji.
Čak i pogrešnog broja
ili smešnog kroja.
I život bi bio mnogo bolji.
Bila bi to tvoja
lelujava nežnost
nezapamćene snage
od koje ne bih mogla da dišem.
Ali,
nisi to shvatio.
I,
zato
slikam.
I pišem.