Slučaj Skočić: Presuda Apelacionog suda negativno će uticati na suđenja za ratne zločine u Srbiji

Odlučujući u žalbenom postupku, Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je oslobađajuću presudu protiv pripadnika jedinice „Simini četnici“ za rušenje džamije i za ubistvo 27 romskih civila u selu Skočić u julu 1992. godine, dok je u odnosu na optužene Zorana Alića, Zorana Đurđevića i Tomislava Gavrića presudu preinačio i osudio ih zbog nečovečnog postupanja, narušavanja telesnog integriteta, seksualnog ponižavanja i silovanja zaštićenih svedokinja.
Ova presuda Apelacionog suda sadrži ozbiljne pravne nedostatke koji će imati velikog uticaja na buduća suđenja za ratne zločine pred sudovima u Srbiji. Sud je ovom presudom izmenio standard za dokazivanje saizvršilaštva,tvrdeći da je - umesto kao do sada dokazati da je određeni član grupe delovao u okviru jedinice i da se saglašavao sa radnjom izvršenja svakog njenog člana, želeći delo kao svoje - potrebno da se dokaže svaka od radnji izvršenja svakog pojedinačnog člana te grupe. Takođe, Apelacioni sud je neadekvatno tumačio odredbe o otežavajućim i olakšavajućim okolnostima, te prilikom odmeravanja kazni optuženom Zoranu Đurđeviću nije uzeo u obzir otežavajuću okolnost da je on već osuđivan za ratni zločin protiv civilnog stanovništva koji je počinio u junu 1992. godine u Bijeljini.
Jedini pozitivan primer iz presude Apelacionog suda jeste utvrđivanje da su tri pripadnika „Siminih četnika“ nečovečno postupali prema tri žene, od kojih su dve bile maloletne. Sud je utvrdio da su one bile pod vlašću ove jedinice nekoliko meseci, da nisu imale nikakvu kontrolu nad svojim životom, da su svakodnevno više puta silovane, seksualno ponižavane i terane da kuvaju hranu i spremaju kuće u kojima su boravili pripadnici ove jedinice.
Zijo Ribić, koji je kao osmogodišnjak preživeo streljanje svoje porodice i rođaka od strane pripadnika „Siminih četnika“, je od početka sudskog postupka verovao da će odgovorni za ubistvo njegovih roditelja, sestara i brata biti osuđeni. Kada su pripadnici ove formacije osuđeni prvom prvostepenom presudom, smatrao je da je to ispravno. Međutim, poslednja presuda ga je ostavila bez reči. a sudovi u Srbiji su poslali jasnu poruku da život Roma nema vrednost, da Romi nisu ljudi i da za ubistvo romske populacije ne treba odgovarati.