Brajan Brković: "Fizički može da te povredi, ali ne i da ti zaustavi misli i delovanje"

“Često sebe pitam: Gde je granica? Kad prestaje sve ovo čime se bavim? Jedno vreme sam mislio da je zdravlje granica. Međutim, realno - nema granice.”
Ovako Brajan Brković, aktivista iz Novog Sada, govori o svom aktivističkom životu. I povrh mnogobrojnih pretnji kojima je bio izložen, fizičkim napadima, targetiranjima, hapšenjima, tužbama, on nastavlja. Kako sam kaže: “Ne postoji način da ti neko zaustavi protok misli i delovanja samo zato što te je fizički povredio.”
“Ima nešto jako čudno u ljudskoj psihi da jako brzo oguglaš na te stvari. I na kraju krajeva kad razmišljaš šta je najgore što može da se desi, ako me neko ubije - neću biti živ svakako, a ako me neko prebije - oporaviću se, ožiljak će da zaraste”, priča Brajan.
Dodaje i da je Šodroš jedan od najtežih momenata u njegovom aktivističkom životu, i njegovom i životima drugih aktivista koji su mesecima branili ovu prirodnu oazu od seče drveća i krčenja zbog sporne izgradnje mosta.
Govoreći o prijavama sa kojima se aktivisti masovno suočavaju, Brajan kaže da prave posledice tih procesa koji se vode jeste jedna destabilizacija aktiviste i njegovog okruženja i porodice:
“To je taj konstantni grč - kada će doći do presude, šta će se dogoditi… Ta situacija da neka grupa od 15-20 aktivista ima preko 100 prekršajnih i krivičnih prijava, i to nisu prijave koje su bezazlene, tu prete i zatvorske kazne…”
Brajan priznaje i da aktivisti koji su na terenu često zaboravljaju na sebe same:
“A ako mi zaboravimo na nas same, često se može dogoditi da u tom sagorevanju zapravo donesemo neke odluke koje nas udaljavaju od borbi, da dignemo ruke i onda da budemo malo i ogorčeni prema sebi što smo dogli ruke l, ali i prema društvu. Tako da bez ulaganja u mentalno zdravlje ili mentalnu higijenu ličnu, bez podrške zajednice, mi ne možemo daleko da stignemo. Mi ovako izranjavani u Novom Sadu, jedino što nam je pomoglo da nastavimo dalje je to što smo bili upućeni jedni na druge. Umeli smo da slušamo jedni druge i umeli smo da razumemo kad nam je teško. Umeli smo i da zaplačemo ako treba, jer katarzični momenti su oni momenti koji vas čine otpornijim na sve ono što dolazi i pomireni sa time da kažete - Okej, ja ću prvi ko će drugi?”