Видео

Nikada te necu zaboravit❤

Vojislav Ilić - HIMNA VEKOVA / Poezija, Recitacija (govori Miloš Žutić), Tekst pesme: Ne znam je l' na snu samo il' zbilja odlazim često U čudan predeo neki. Tu svako kazuje mesto Tragove razorenja; Kiparis zeleno tavni i korov širi se samo, I vlažni, grobovski vetar okean talasa tamo, I zviždi sa hladnog stenja. I ja, umoran teško sa daljna nekakva puta, Na pustu obalu sedam. I tada pored mene Mrtvački prolazi sprovod u nemom svečanom hodu, A maske na licu nose i ludi, deca i žene. Odakle dolaze oni? I kuda večito grede Taj sprovod s pesmama groznim? I koga odnose oni u krilo večnosti sede U večerima poznim? Ćuteći prolaze oni, i večno po mraku blude I od vremena davnih Beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu, Himnu vekova tavnih. 15. mart 1891. Vojislav Ilić ~ Химна векова Не знам је л' на сну само ил' збиља одлазим често У чудан предео неки. Ту свако казује место Трагове разорења; Кипарис зелено тавни и коров шири се само, И влажни, гробовски ветар океан таласа тамо, И звижди са хладног стења. И ја, уморан тешко са даљна некаква пута, На пусту обалу седам. И тада поред мене Мртвачки пролази спровод у немом свечаном ходу, А маске на лицу носе и луди, деца и жене. Одакле долазе они? И куда вечито греде Тај спровод с песмама грозним? И кога односе они у крило вечности седе У вечерима позним? Ћутећи пролазе они, и вечно по мраку блуде И од времена давних Бескрајни океан шуми суморну и хладну песму, Химну векова тавних. 15. март 1891. Војислав Илић Video i audio obrada: Nikola, 16. 12. 2024. www.youtube.com/@nikolaaac Veb-sajt: pantarei.in.rs/ Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa kanala i postavljanje na druge RUclips kanale, Facebook / Instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload video i audio klipova.

Vojislav Ilić - SVETI SAVA / Poezija, Recitacija (govori Gorica Popović), Tekst pesme: Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira? „Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata, sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata. Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, klonulo je moje telo, umorne su moje noge - al' je krepka volja moja, što me noćas k vama vodi, da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi. Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru, i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru. Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata“. Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu. A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi, sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi. On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete, i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete. Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi, ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi. Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo, a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“. Vekovi su prohujali od čudesne one noći, vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći. Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin - Sveti Sava. 1889. Vojislav Ilić ~ СВЕТИ САВА Ко удара тако позно у дубини ноћног мира на капији затворенoj светогорског манастира? „Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата, седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата. Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, клонуло је моје тело, уморне су моје ноге - ал' је крепка воља моја, што ме ноћас к вама води, да посветим живот роду, отаџбини и слободи. Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру. Отвор'те ми, часни оци, манастирска тешка врата и примите царског сина ко најмлађег свога брата“. Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну. А на прагу храма светог, где се Божје име слави, са буктињом упаљеном, настојник се отац јави. Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете, и угледа, чудећи се, безазлено босо дете. Високо му бледо чело, помршене густе власи, али чело узвишено божанствена мудрост краси. За руку га старац узе, пољуби му чело бледо, а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“. Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, векови су прохујали и многи ће јоште проћи. Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Растко, син Немањин - Свети Сава. Video i audio obrada: Nikola, 16. 12. 2024. www.youtube.com/@nikolaaac Veb-sajt: pantarei.in.rs/ Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa kanala i postavljanje na druge RUclips kanale, Facebook / Instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload video i audio klipova.

Mika je itekako Živ.

❤❤❤

Зидање Скадра је песма преткосовског циклуса епске народне поезије. Заснована је на мотиву људске жртве. Догађаји описани у песми наводно су се догодили почетком 14. века. Песма је настала у околини града Скадра, као што је северна Албанија, Црна Гора или југозападна Херцеговина где је традиција породице Мрњавчевић била веома јака. Ова песма је први пут објављена 1815. године по верзији коју је забележио Вук Стефановић Караџић слушајући певање херцеговачког приповедача Старца Рашка из Колашина. Вук је копију своје збирке народних песама 1824. године послао Јакобу Гриму, који је био посебно занесен „Зидањем Скадра”. Грим је песму превео на немачки језик и додао да је „једна од најдирљивијих песама свих народа и свих времена”.

Narodna pesma - ZIDANJE SKADRA / Epska narodna pesma, Pretkosovski ciklus/ Poezija, Recitacija, Tekst pesme: Grad gradila tri brata rođena, Do tri brata, tri Mrnjavčevića: Jedno bješe Vukašine kralje, Drugo bješe Uglješa vojvoda, Treće bješe Mrnjavčević Gojko; Grad gradili Skadar na Bojani, Grad gradili tri godine dana, Tri godine sa trista majstora; Ne mogaše temelj podignuti, A kamoli sagraditi grada: Što majstori za dan ga sagrade, To sve vila za noć obaljuje. Kad nastala godina četvrta, Tada viče sa planine vila: "Ne muči se, Vukašine kralje, Ne muči se i ne harči blaga! Ne mož, kralje, temelj podignuti, A kamoli sagraditi grada, Dok ne nađeš dva slična imena, Dok ne nađeš Stoju i Stojana, A oboje brata i sestricu, Da zaziđeš kuli u temelja: Tako će se temelj obdržati, I tako ćeš sagraditi grada." Kad to začu Vukašine kralje, On doziva slugu Desimira: "Desimire, moje čedo drago, Dosad si mi bio vjerna sluga, A odsade moje čedo drago! Hvataj, sine, konje u hintove, I ponesi šest tovara blaga; Idi, sine, preko b'jela sv'jeta, Te ti traži, sine, Stoju i Stojana, A oboje brata i sestricu; Ja li otmi, ja l' za blago kupi, Dovedi ih Skadru na Bojanu, Da ziđemo kuli u temelja, Ne bi l' nam se temelj obdržao, I ne bi li sagradili grada." Kad to začu sluga Desimire, On uhvati konje u hintove, I ponese šest tovara blaga; Ode sluga preko b'jela sv'jeta, Ode tražit' dva slična imena: Traži slugu Stoju i Stojana, Traži sluga tri godine dana, Al' ne nađe dva slična imena, Al' ne nađe Stoje i Stojana, Pa se vrnu Skadru na Bojanu, Dade kralju konje i hintove, I dade mu šest tovara blaga: Ja ne nađoh dva slična imena, Ja ne nađoh Stoje i Stojana." Kad to začu Vukašine kralju, On podviknu Rada neimara, Rade viknu tri stotin' majstora: Gradi kralje Skadar na Bojani, Kralje gradi, vila obaljuje, - Ne da vila temelj podignuti, A kamoli sagraditi grada! Pa dozivlje iz planine vila: "More, ču li, Vukašine kralju, Ne muči se i ne harči blaga! No eto ste tri brata rođena, U svakoga ima vjerna ljuba; Čija sjutra na Bojanu dođe I donese majstorima ručak, Ziđite je kuli u temelja: Tako će se temelj obdržati, Tako ćete sagraditi grada." Kad to začu Vukašine kralju, On doziva dva brata rođena: "Čujete li, moja braćo draga, Eto vila sa planine viče, Nije vajde što harčimo blago, Ne da vila temelj podignuti, A kamoli sagraditi grada! Još govori sa planine vila: Ev' mi jesmo tri brata rođena, U svakoga ima vjerna ljuba; Čija sjutra na Bojanu dođe I donese majstorima ručak, Da j' u temelj kuli uzidamo: Tako će se temelj obdržati, Tako ćemo sagraditi grada. No je l', braćo, Božja vjera tvrda Da nijedan ljubi ne dokaže, Već na sreću da im ostavimo, Koja sjutra na Bojanu dođe?" I tu Božju vjeru zadadoše Da nijedan ljubi ne dokaže. U tom ih je noćca zastanula, Otidoše u bijele dvore, Večeraše gospodsku večeru. Al' da vidiš čuda velikoga! Kralj Vukašin vjeru pogazio, Te on prvi svojoj ljubi kaza: "Da se čuvaš, moja vjerna ljubo! Nemoj sjutra na Bojanu doći, Ni donijet' ručak majstorima, Jer ćeš svoju izgubiti glavu, Zidaće te kuli u temelja!" I Uglješa vjeru pogazio, I on kaza svojoj vjernoj ljubi: "Ne prevar' se vjerna moja ljubo! Nemoj sjutra na Bojanu doći, Ni donijet' majstorima ručak, Jera hoćeš mlada poginuti, Zidaće te kuli u temelja!" Mladi Gojko vjeru ne pogazi, I on svojoj ljubi ne dokaza. Kad ujutru jutro osvanulo, Poraniše tri Mrnjavčevića, Otidoše na grad na Bojanu. Zeman dođe da se nosi ručak, A redak je gospođi kraljici. Ona ode svojoj jetrvici, Jetrvici, ljubi Uglješinoj: "Ču li mene, moja jetrvice! Nešto me je zaboljela glava, Tebe zdravlje, preboljet' ne mogu; No ponesi majstorima ručak." Govorila ljuba Uglješina: "O, jetrvo, gospođo kraljice! Nešto mene zaboljela ruka, Tebe zdravlje, preboljet' ne mogu; Već ti zbori mlađoj jetrvici." Ona ode mlađoj jetrvici: "Jetrvice, mlada Gojkovice! Nešto me je zaboljela glava, Tebe zdravlje, preboljet' ne mogu; No ponesi majstorima ručak." Al' govori Gojkovica mlada: "Ču li, nano, gospođo kraljice! Ja sam rada tebe poslušati, No mi ludo čedo nekupato, A bijelo platno neisprato." Veli njojzi gospođa kraljica: "Idi", kaže, "moja jetrvice, Te odnesi majstorima ručak, Ja ću tvoje izaprati platno, A jetrva čedo okupati." Nema šta će Gojkovica mlada, Već ponese majstorima ručak. Kad je bila na vodu Bojanu, Ugleda je Mrnjavčević Gojko; Junaku se srce ražalilo, Žao mu je ljube vijernice, Žao mu je čeda u kolijevci, Đe ostade od mjeseca dana; Pa od lica suze prosipaše. Ugleda ga tanana nevjesta, Krotko hodi, dok do njega priđe: "Što je tebe, dobri gospodaru, Te ti roniš suze od obraza?" Tekst cele pesme i o pesmi: pantarei.in.rs/zidanje-skadra-narodna-pesma/ Video i audio obrada: Nikola, 1. 12. 2024. www.youtube.com/@nikolaaac Veb-sajt: pantarei.in.rs/ Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa kanala i postavljanje na druge RUclips kanale, Facebook / Instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload video i audio klipova.

Ja u četvrtak imam da to prepričavam.

Ivo Andrić - NOVEMBARSKA SEĆANJA / Proza, Esej, Iz knjige: Staze, lica, predeli / Pročitao Predrag Ejdus / Tekst: U poslednjim danima novembra meseca, kad pod sunčevim lukom, koji sa svakim danom biva kraći, leže pred nama plodovi jeseni, nastupa za svakog od nas vreme sećanja. Kroz granje drveta koja naglo odlažu poslednje lišće otvaraju se vidici i još jednom nam pokazuju ono što smo saznali i doživeli u toku minulih godina i decenija. I ja se tada sećam. Zemlje i mora, lica i reči, ustisci i saznanja koji se javljaju preda mnom imaju boju i oblik minulih doživljaja. Jedan jedini izuzetak u tom pravilu jeste: Bosna. Sarajevo i Bosna, kako se kaže u pesmi. - Njih se ne sećam, jer ih nikad nisam ni zaboravio, oni stoje trajni i stvarni preda mnom, neizmenjeni i živi, jer ne podležu ni sili zaborava ni magiji sećanja, jer sam ih uvek nosio u sebi, jer nikad nisam ni prestajao da živim u njima. To mi postaje naročito jasno u ove novembarske dane bogate uspomenama. Zaista vidim - ne u sećanju nego pred sobom! - strme sokake iznad Sarajeva kojima se, kao dečak, penjem u rano jutro. Vidim magličasto modru boju prezrelih i opalih šljiva što leže na kaldrmi kraj ogradâ, kao prolaznikova nafaka. Osećam njihov ukus. Pratim pogledom duge niti jesenske svile kako plove bistrim vidikom. Slušam prigušen smeh iz zatvorenih avlija i melodioznu i misaonu reč prolaznika, koja treperi nasmejana ili smrtno tužna, ali živa i neprolazna. Listam još jednom knjigu pesama koju sam čitao u novembarsko predvečerje, na niskom prozoru mog đačkog stana nad Bistrikom. Viktor Igo. Prepušten sam sebi, samoučki sričem francuske stihove, i nemirna srca, sa suznim uzlom u grlu, naslućujem daleke svetove koji me privlače lepotom, širinom, slobodom. Takvi i slični doživljaji i prizori mojih dečačkih i mladićkih godina prolaze brzo ispred mojih očiju. Davno je to bilo, ali nije sećanje nego je živi život. I sada, evo, zagledan u modre površine neba koje se javljaju na mestu opalog lišća, vidim jednu po jednu godine i decenije svoga života, ali ne vidim ni jednog trena koji nevidljivo a čvrsto ne bio vezan za Bosnu, za Sarajevo i Bosnu. I u ove dane kada proslavljamo novembarski praznik velikog i konačnog preporoda naše zemlje, ja samo nastavljam svoj nepresušni dijalog s Bosnom, sa Sarajevom i Bosnom. Preslišavam se strogo i vidim da - za svoje veliko dobro! - ništa nisam zaboravio, da u meni (ne u mom sećanju nego u meni!) živi, živa i cela, sva i svagdašnja Bosna. Sarajevo i Bosna. Ivo Andrić Iz knjige: Staze, lica, predeli, Sarajevo 1986. Video i audio obrada: Nikola, 23. 11. 2024. www.youtube.com/@nikolaaac Veb-sajt: pantarei.in.rs/ Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa kanala i postavljanje na druge RUclips kanale, Facebook / Instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload video i audio klipova.

Ivo Andrić - KULA (1960) / Proza, Pripovetka, Audio-Video knjiga sa tekstom, Tekst: - Lazare! Lazare, crni sine! U toj rečenici zatvorena je cela ta kula, sa igrama, doživljajima i iskustvima njegovih dečačkih godina. Tim rečima dočekivala ga je majka, kada bi se, posle dugih i raznovrsnih igara u kuli, vraćao kući, gde su ga, uz ohladneo ručak, čekale uvek majčine grdnje a ponekad i očeve batine. Kulom su dečaci zvali staru tursku barutanu, sazidanu nekad u vlažnoj udolini na kraj varoši. U to vreme ona je bila već odavno napuštena, sva u ruševinama, zarasla spolja i iznutra u šiprag i korov. Okrugla građevina bila je opasana dvostrukim kamenim zidom. Vetrovi, kiše, snegovi, ljudi i životinje uništavali su i raznosili sve što nije od kamena, pa i ti kameni zidovi osipali su se i nestajali, samo teže i sporije. Krov je na sredini odavno provaljen i sve se više ruši. Ostala je samo još pokoja hrastova greda užlebljena u same zidove koji su sačinjavali dva koncentrična kruga. Između tih zidova razmak nije bio ni dva puna koraka. A središnja prostorija, koju su oba zida obuhvatala i u kojoj su nekad ležali barut i municija, bila je sada zakrčena gomilom polomljenog crepa i drveta. Iz tog krša klijala je divlja trava i rastao čkalj i repuh. U visini se, umesto krova, videlo svetio nebo. Nešto od srušenog krova zadržalo se samo na ivici kule, iznad onog uskog kružnog hodnika između dva zida; zbog toga je u njemu i usred dana vladala polutama, a mestimično i potpun mrak, u kome su se gnezdili slepi miševi. Nešto svetlije bilo je samo u blizini ulaza koji je zjapio otvoren, jer su oba krila velike drvene kapije davno nestala. Tako je u kulu ulazila stoka, čobani su u njoj ložili vatru, a za proletnjih i letnjih meseci služila je kao stalno igralište gradskoj deci. U toj sumračnoj kuli, u kojoj je sve bilo trošno i ruševno, memljivo i nečisto, klizavo od vlage, mahovine i blede trave koja ne viđa sunca, dečaci su provodili duge, svetle i lepe sate, doživljavajući samo retko i tamne trenutke koje i najlepša igra ponekad donosi. I Lazar uvek sa njima. Za njega se vreme od ranog proleća do kasne jeseni delilo na dva nejednaka dela. Na jednoj strani varoš sa građanima i čaršijom, sa školom, kućom i porodicom, a na drugoj - kula. Ceo život onog prvog sveta bio je njemu i njegovim drugovima dosadan, izgledao nevažan i nestvaran, a pravi, glavni, istinski svet, - bila je kula sa igrom i doživljajima koje samo igra daje, i samo u detinjstvu, u doba kad se živi životom svojih želja i tako doživljava sve što se želi. A najdublje dečačke želje, nošene maštom i nezadržljivim snagama tela koje se razvija i raste, biraju često za svoje poprište zabačena, napuštena mesta i ruševine. Ponajčešće su se igrali rata, podeljeni na Srbe i Turke, ili prosto na naše i vaše, naoružani drvenim mačevima, i štitovima i šlemovima od lima i kartona. Jedna vojska bi se ispela na ivicu zida i tu se utvrdila i sakrila pod iskrzanim ostacima krova, a druga bi nastojala da otkrije neprijatelja, da se uspuže uza zid i svojom vikom "izbaci" skrivenog protivnika iz njegovog položaja. I kada bi im to pošlo za rukom, onda bi svi zajedno poskakali u kulu i tu se nastavljala borba, koja je u stvari bila bučna jurnjava po mračnom, uskom hodniku između dva zida koji uokrug opasuju kulu. U bojevima dečaci su napadali i branili se vikom i trkom, manevarskim opkoljavanjem i ubijanjem koje nije bolelo. Stvarni sudari i udarci bili su izuzetak i retkost. Pa ipak, po takvom jednom izuzetku Lazar je pamtio svoje ratovanje u kuli, i samo po njemu. To sećanje on neće moći, čini mu se, potpuno izbrisati dok god nosi svoje dve ruke i deset prstiju na njima. U jednom takvom boju njegovi su hteli da prevare i iznenade neprijatelja, i da ga napadnu s boka. Oni su, malo podalje od protivničkog položaja, na mračnom mestu koje je izgledalo nebranjeno, počeli da se penju uza zid. Lazara su isturili među prve. S naporom se hvatao za malo jače ispupčena mesta u zidu, i uzdržana daha napredovao polako. A kada je stigao na vrh i uhvatio se sa obe ruke za gredu na ivici zida, odjednom je iskrsnuo dotle pritajen neprijateljski vojnik i stao da zamahuje i mlati drvenim mačem. Onako iznenađen i zbunjen, i sam uplašen, u polutami, on nije mogao ni da odmeri udarce ni da jasno vidi mesto po kom bije. Tako je nekoliko puta uzastopce udario Lazara po grčevito stegnutim prstima, udario ga teško i dušmanski kako se nikad ne udara u ovim njihovim bojevima, u kojima su zanos i slava zaistinski, a udarci blagi i simbolični. Tekst cele pripovetke možete pročitati ovde: pantarei.in.rs/kula-ivo-andric/ Pročitao Predrag Ejdus Video i audio obrada: Nikola, 23. 11. 2024. www.youtube.com/@nikolaaac Veb-sajt: pantarei.in.rs/ Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa kanala i postavljanje na druge RUclips kanale, Facebook / Instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload video i audio klipova.

Hvala.❤

Dušan Vasiljev - ZIMA / Poezija, Pesme za decu, Recitacija, Tekst pesme: Sva je priroda obukla belo: pitome doline i gordi breg; i jedna grlica mala u svom gnezdu zadrhtala. Pao je prvi sneg. I divlje zveri pognute glave polaze u svoj spremljeni zbeg, a zemlja umorno drema. Nigde sada života nema, jer pade prvi sneg. Šumica, što se dizala gordo i nebo htela dostići pre - spuštenih stoji sada glava; a sneg, kô zastor zaborava pao je preko nje. Glasovi zvona daleko bruje i odjek tiho odbija breg. I kao nebeske tice, krupne, svilene pahuljice padaju. Veje sneg. Dušan Vasiljev (1900 - 1924) Video i audio obrada: Nikola, 20. 11. 2024. RUclips: @nikolaaac Veb-sajt: pantarei.in.rs/ Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa kanala i postavljanje na druge RUclips kanale, Facebook / Instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload video i audio klipova.

Obožavam Andrića ♥

❤Najbolji.

Ivo Andrić - MOSTOVI / Esej, Proza / Govori Predrag Ejdus / Tekst: Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo. Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza koji projuri; oni kao da još čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno jedino oveće drvo ili dva brvna prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila. Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen. I kada mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh. Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima je i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ni izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljen i zamišljeni nad sopstvenom slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki novi most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži. Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka. Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikad čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje. Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje - misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi - sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kome su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane. Ivo Andrić Video i audio obrada: Nikola, 19. 11. 2024. www.pantarei.in.rs Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa kanala i postavljanje na druge RUclips kanale, Facebook / Instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload video i audio klipova.

❤ Remek djelo.

Odlomci (citati) iz knjige: Je li vam se ikad dogodilo da, bačeni iz kolosijeka, rečete svagdašnjici: zbogom i da se vinete, nošeni strašnim vihorom, zaprepašteni kao onaj kome se tlo izmiče? Je li vam se dogodilo da vam uzmu sve - a šta se čovjeku ne može uzeti? - i da vam na dušu polože tešku odurnu ruku i da vam uzmu radost i vedrinu slobodna duha; i sama srčanost, koja ostaje kao posljednji očajni dar sudbine, da vam uzmu i da učine od vas nijemo prezavo ropče? Raznoliki su i mnogi bolovi koji zadešavaju ljude na ovoj zemlji, gdje se »ljepšom dušom dublje jeca«, ali kog je jedan samo od ovih istinskih velikih bolova zadesio, brat je moj i prijatelj! Svima, širom cijelog svijeta, koji su stradali i stradaju radi duše i njenih velikih i vječnih zahtjeva, posvećujem ove stranice, koje sam nekoć pisao samo za sebe, a danas ih šaljem svoj braći svojoj u bolu i nadi. Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo. Pred sam suton je prestao snijeg. I nastala je tišina nad šumama i bijeli vlažni mir visokog, visokog snijega. On je pokrio omorike kao mramorne kapelice i zasuo staze, smrtno bijel i neprohodan. Kuda ćeš, Jelena? Gluho i muklo. (Teško je gaziti kasni snijeg). Ne vidi se nebo ni šuštalo sunce. Ugasla boja. Zamro zvuk. Neizrecivo tiho, bijelo, zaspalo. I kad se je, duboko u šumi, slomila grana pod snijegom bilo je kao da je najvećem stablu srce puklo. - Kuda ćeš, Jelena? Snijeg ovih šuma ledi dah, stine krv, ubijeli put. Ovo je pogreb svih tragova i uspomena. Umorne su noge, ozeble pocrvenjele ručice. Snijeg je zameo ljetošnje grobove, samrtni pokrov za žive i mrtve. Jelena, Jelena! Druga noć da ne mogu spavati. Mlado stablo koje zarežu zacijeli i pod novom korom ostane jedva vidljiva brazgotina. I najudaljeniji krajevi vječnog leda osjete proljeće, pa ma kratko bilo. I najdublje špilje oćute jugovinu i veselo grgorenje vode. Svaka rana zaraste i svaki bol umine, a ja ne mogu da zaboravim; nikad da prebolim, nego sam okružen samoćom i uvijek mučen i iskušavan. Nije mi dano ni da usnijem radost; ne mogu da osjetim vedru ljepotu života koja vani negdje živi i bije svijetlim ritmom. Kad se pomoli proljeće, prostruje sokovi koji vežu sve što je stvoreno, onda nas zemlja-majka privlači sebi i razgolićuje kao neposlušnu djecu. Sa svakim martovskim danom osjećam kako pada s mene stotinu umišljenijih okova i taština. Go sam i malen pod suncem koje jača. Kao u malom jezeru oblaci, prolaze u meni događaji proljeća; bolno razvijanje pupova, nenadkriljivo nježni pokreti ptica, geste djece u proljetno jutro, kretnje vrelih djevojaka koje se ugiblju i krše pod teretom ploda, nada i vječnih zakona u sebi i sav taj bezbroj malih kratkih događaja prvog proljeća, koji su trajniji i istinitiji nego išta što sačinjava naš život. Ništa živ čovjek ne može izgubiti što mu jedno proljeće ne bi moglo povratiti, niti može biti čovjek trajno nesrećan, dok Bog daje da se duša liječi zaboravom i zemlja obnavlja proljećem. EPILOG Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko, spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetni dan, sine moj! Šta si vidio u ljetni dan, sine moj? Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek. Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan? Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna. Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan? Vidio sam da je ovaj život stvar mučna koja se sastoji u nepravilnoj izmjeni grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku. Hoćeš da usneš, sine moj? Ne, oče, idem da živim.

Ivo Andrić - EX PONTO / Audio (zvučna) - video knjiga i tekst cele knjige / Ex Ponto je knjiga stihova u lirskoj prozi koju je Ivo Andrić napisao 1918. godine. Naziv ovog dela inspirisan je nazivom zbirke pesama „Epistulae ex Ponto“ latinskog pesnika Ovidija, u kojima on peva svoje patnje i utiske iz prognanstva u Pontu na obali Crnog mora, ali bez ikakvog snažnijeg poveznog motiva s poznatim rimskim pesnikom i njegovim poznatim epistulama, osim progonstva/kazne. Ovo rano Andrićevo delo, nazvano „razgovorom s dušom“ (Niko Bartulović), je knjiga pesama u prozi, lirskih proza, ispovjednomolitvenih zapisa, kratkih priča i lirskomeditativnih zapisa. Podeljena je u tri nenaslovljena poglavlja (ciklusa): prvi ima 26, drugi 25, treći 88 zapisa (fragmenta); sa završnim Epilogom, dakle, 140 zapisa. Zapisi su međusobno odvojeni naglašenim belinama i jedino je posljednji (Epilog) naslovljen. Video i audio obrada: Nikola, 18. 11. 2024. www.pantarei.in.rs Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa kanala i postavljanje na druge RUclips kanale, Facebook / Instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload video i audio klipova.

Bože, koliko lepote u rečima !

♥ ♥ ♥

Jovan Dučić - PESMA ŽENI / Poezija, Recitacija, Tekst pesme: Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja; Samo si lepota koliko si tajna; I samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka - Jer je san o sreći viši nego sreća. Budi bespovratna, kao mladost; neka Tvoja sen i eho budi sve što seća. Srce ima povest u suzi što leva; U velikom bolu ljubav svoju metu; Istina je samo što duša prosneva; Poljubac je susret najveći na svetu. Od mog priviđenja ti si cela tkana, Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden; Ti beše misao moja očarana; Simbol svih taština porazan i leden. A ti ne postojiš nit si postojala; Rođena u mojoj tišini i čami, Na suncu mog srca ti si samo sjala: Jer sve što ljubimo stvorili smo sami. 1920. Jovan Dučić Pesmu govori Dragan Mićanović Video i audio obrada: Nikola, 14. 11. 2024. www.pantarei.in.rs Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa kanala i postavljanje na druge RUclips kanale, Facebook / Instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload video i audio klipova.

Homer - ILIJADA (grč. Ὅμηρος: Ἰλιάς) Odlomak / Šesto pevanje (Hektor i Andromaha) / Recitacija, Tekst: Tako reče i ode sjajnošlemi veliki Hektor i kući stigne brzo u kojoj se prijatno živi, al' on belolaktu ljubu Andromahu ne nađe u njoj, nego je sa sinom i s leporuhom dvorkinjom jednom stajala onde na kuli i jecala, plakala gorko. A kad ne nađe Hektor besprekornu ljubu u dvoru, stupi na kućni prag i sluškinjam' prozbori ovo: „Nuder, momkinje. sada po istini kažite meni: kuda belolakta krenu Andromaha iz doma ovog? Ili je jetrvama leporuhim pošla il' možda zaovama il' u hram Atenin, gde Trojanke druge gospe lepokose hoće da umire boginju strašnu?“ Hektoru hitra na to ključarica prozbori ovo: „Kada nam, Hektore, kažeš da istinu reknemo pravu. Nije jetrvama beloruhim pošla il' možda zaovama il' u hram Atenin, gde trojanske druge gospe lepokose hoće da umire boginju strašnu, nego se na velju kulu na ilijsku popela, jer ču da su na muci Trojci, nadvladali da su Ahejci. Ona je bedemu krenula žurno mahnitoj slična. s njome i dojkinja pošla u naručju noseći dete.“ Tako ključarica reče, i Hektor iz dvora istrči. istim se vrati putem kroz ulice građene lepo. Kad grad golemi prođe i kada do Skejskijeh vrata veće stiže kud šćaše da onamo na polje dospe, tu mu darovita ljuba doleti tada u susret, ljuba Andromaha, ćerka junaka Eetiona, ovaj pod gorom Plakom šumovitim življaše nekad, onde pod Plakom u Tebi, a vladar Kiličanim' beše; ćerka njegova pođe za Hektora obučena u med. Ona se susretne s njime, a dadilja iđaše s njome noseć' na grudima sina bezazlenog, nejako dete. ljubimca Hektoru sina, a lepoj podobna zvezdi; Hektor je njega naziv'o Skamandrijem, drugi ga zvahu Astijanaktom, jer je sam Hektor branio Ilij. Hektor se sinu svome, kad vide ga, ćutke nasmeši, a Andromaha stane kraj vojna roneći suze, stisne mu ruku i ovako mu besedit' počne: „Jadniče, sa svog ćeš srca zaglavit', a nejakog čeda nije ti žao ni mene sirote; ja ću se brzo tvoja udovica nazvat', jer tebe će smaći Ahejci, kada odasvud bahnu, a meni bilo bi bolje da pod zemljicu siđem, kad nema te više, jer neću imati utehe druge, kad žitku ti stigne svršetak, nego žalost kad nemam ni oca ni gospođe majke. Jer mog je oca negda pogubio divni Ahilej i još ugodni kilički grad razorio Tebu visokovratnu i onde pogubio Eetiona, ali ga ne opleni, jer zazor mu beše u duši, nego ga zajedno spali sa oružjem njegovim sjajnim i grobni postavi kamen; na kamenu posade brešće goranke nimfe, sve ćerke egidonoše Diva. Sedmoro imađah braće u dvoru, i zajedno oni svi su istoga dana zaputili u dom Aidov, jer ih je sve pogubio brzonogi divni Ahilej kod sporonogih krava i pored belih ovaca. A majku, štono pod Plakom šumovitim carica beše, nju je amo Ahilej sa ostalim doveo blagom, al' je povrati natrag kad goleme otkupe uze, a nju Artemida strelom u očevu pogubi dvoru. Sad si mi, Hektore, sve, i otac i gospođa majka, ti si mi i brat sada, a i moj mlađani vojno; nego smiluj se na me i ostani ovde na kuli, sina ne ostav' sirotom, a ni udovicom ljubu! Nuder postavi vojsku kod smokve, otkud se može najlakše prodreti u grad i bedemi mogu osvojit". Triput su onamo došli i najbolji kušali borci oko Ajanta oba i slavnog Idomeneja i oko oba Atrida i smelog Tidejeva sina: il' im je koji vičan proricanju kazao čovek, ili ih vodi i goni i samo njihovo srce.“ Njojzi odgovori na to sjajvošlemi veliki Hektor: „O svem razmislih, ljubo, i sve mi je to na pameti, al' me je Trojaca stid i dugoskutih Trojanki njinih, ako bežao budem iz borbe kao plašljivac kakav. To mi zabranjuje srce, jer navikoh uvek da čestit budem i hrabro se borim med prvim Trojancima svagda, veliku tekući slavu i ocu i samome sebi. Jer ja dobro znadem u duši i u srcu svome: doći će dan u koji i sveti će prolasti Ilij, Prijam sam i narod kralja vičnoga koplju. Ali ne žalim ja toliko trojansku sudbu ni Hekabu samu ni Prijama, našeg vladara, ni braću što ih je mnogo i svi su dobri junlci. ali će u prah pasti od ruku ljutih krvnika -- koliko žalim tebe, medoruhi kada te koji plačnu odvede Ahejac kad uzme ti danak slobode. . . . Ilijada (grč. Ἰλιάς) je junačka epska pesma. Zajedno s Odisejom, Ilijada je jedan od dva antička grčka epa koja se pripisuju Homeru, navodno slepom jonskom ili eolskom pesniku. Ta se dva epa danas smatraju najstarijim delima grčke književnosti, a moderni filolozi ih datiraju u period 8. ili 7. veka pre nove ere. Homer (grč. Ὅμηρος) je polulegendarni antički grčki pesnik čije je delo ostavilo neizbrisiv trag na razvoj zapadne civilizacije. Ispevao je Ilijadu i Odiseju, dva najvažnija epa antičke grčke književnosti. Video i audio obrada: Nikola, 14. 11. 2024. www.pantarei.in.rs Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa kanala i postavljanje na druge RUclips kanale, Facebook / Instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload video i audio klipova.

Hvala na 4. Iz srpskoggg🎉

Super recituje ja učin tu pesmu napamet za školu❤

Spoznaja.

Mika je bio gladan stvaranja stihova ,prica zivota ,...prepunog ljubavi , duse dobrote i znanja koje je nemilice delio svima ,kroz svoje pisanje, price druzenja i razgovore. Ostavio nam je ogromno bogatsvo iza sebe...

Prelepa pesma, divno kazivanje. Hvala za snimak.

Prelepa pesna

Ko govori?

Vojislav Ilić - JESEN / Poezija, Recitacija, Tekst pesme: JESEN Kô gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja, Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole, Do same mirisne trave. Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci, I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi, Priprema ona sad spokojne večeri i dane, I žetvu bogatu nudi. Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevna, I gatke vremena davni'. I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji, Dok dremež ne svlada sve. I strasno šaptanje tada Kroz mirni prošušti dom - al' i to gubi se brzo, I san lagano pada. . . 1883. Video i audio obrada: Nikola, 23. 8. 2024. www.pantarei.in.rs Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa kanala i postavljanje na druge RUclips kanale, Facebook / Instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload video i audio klipova.

Jovan Dučić - PODNE / Iz knjige: PESME SUNCA (ciklus: Senke po vodi) / Poezija, Recitacija, Tekst pesme: PODNE Nad ostrvom punim čempresa i bora, Mlado, krupno sunce prži, puno plama; I trepti nad šumom i nad obalama Slan i modar miris proletnjega mora. Ljubičaste gore, granitne, do svoda, Zrcale se u dnu; mirno i bez pene, Površina šušti i celiva stene; Svod se svetli topal, staklen, iznad voda. Prah sunčani trepti nad ispranim peskom, I srebrni galeb ponekad se vidi, Svetluca nad vodom. I mirišu hridi Mirisom od riba i modrijem vreskom. Sve je tako tiho. I u mojoj duši Produženo vidim ovo mirno more: Šume oleandra, ljubičaste gore, I bled obzor što se proteže i puši. Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne Obale i vrti; i svetli i pali Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali - Galeb još svetluca. Mir. Svuda je podne. Jovan Dučić Video i audio obrada: Nikola, 23. 8. 2024. www.pantarei.in.rs Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa kanala i postavljanje na druge RUclips kanale, Facebook / Instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload video i audio klipova.

Mikina poezija je zivotna filozofija...jedinstven u svemu❤❤❤

❤️❤️❤️😢💐🌹🌹🌹🙏🙏🙏

Ali kad kaže ili odem u Pariz, ali i tu me nađe, vrati kući i rasplače

Prelepo..Jedan je bijo i osace za uvek MIKA ANTIC..!!!😊Pocivaj u miru.😊

DIVAN GLAS I PESME, LEGENDO MIRNO POČIVAJ

Velikan ❤

Једноставно, сви ми имамо лице и наличје…..можда и више паралелних личности у нашој личност које опет имају лице и наличје….. 💐

❤

Jedan jedini neponovljivi, prosto receno Mika, Mika Antic....

U jeboTe kakav Antić koji o Antiću kaže sve što Antić reko nebi.

Sviga mi se Ovaj Antik,bas mi se sviga🌕🌟💛👑💐

❤️

Unutrasnja licnost pisceva koja sebe vidi kao obicnog coveka koji ume da uziva u malim stvarima u zivotu i da ga male stvari cine srecnim, da skace sa petrovaradina ili da pusta brkove u Parizu dok je gad, veliki Mika Antic, velicina koju mi dizemo u visine, koga stavljamo u citanke i dizemo mu spomenike i koji ce ostati besmrtan kolko god se on ljutio :)

Mati moja Mira koja misli da je rodila Velju, a ne Boga...

Od bića, sa dužnim nepoštovanjem, egu...Mika genije!

У касно вече 24. јуна 1986. године овај прилог је био приказан. Знао сам да се нешто десило, тужно. Са мањом скупином Мокринчана аутобусом сам путовао у Нови Сад 26. После сахране у Мокрину је одржан први Меморијал Мирослав Антић...

Ko da je sa drugog sveta, toliko iskreno jako.

Hvala ti!!!

Obožavam njegov glas i njegov um.