ДОЊЕ ВРАНОВЦЕ СЕЛО ГДЕ СЕ МЛАДИ ВРАЋАЈУ

Село Доње Врановце се налази у општини Лебане, у котлини кроз коју протиче река Јабланица. Од Лебана је удаљено 11км, од Бошњаца 3км а од Лесковца 15км и припада Јабланичком округу.
Једно је од мањих Лебанских села, по попису из 2011. године има 273 пунолетна становника и скоро 30 млађих од 19 година у 80 домаћинстава.
Становништво се, по речима мештана, скоро сво бави пољопривредом и то пластеничком производњом. Од укупне производнје под пластенцима више од 80% је производња парадајза. Основно занимање и једини извор прихода у домаћинству је управо гајење парадајза и другог поврћа под пластеницима за 95% од укупног броја произвођача.
Доње Врановце је као и суседна села окружено правим градовима од пластеника, са прилазима и улицама, путевима и путељцима који воде до сваког пластеника.
У селу тренутно по речима мештана има око 30 младих 15-25 година, дете се родило пре 3 дана, свадба била пре неколико месеци...
У селу поред откупне станице и продавнице постоји и школа где деца иду до 4 разреда. Од 5-8 разреда се школују у Бошњацу а средњу школу сада скоро сви завршавају у Лебану. Основци имају организован и бесплатан превоз до основне школе у Бошњацу а за средњошколце је такође бесплатан превоз до Лебана па се већина зато и уписује у неку од Лебанских средњих школа.
У селу нема аутобуса, амбуланте, апотеке, поште и сличног па су за те своје потребе усмерени на 3км удаљено Бошњаце.
Доње Врановце припада групи села која заједно посаде 4 милиона корена парадајза сваке године. Највећи су произвођачи али и извозници овог поврћа у Србији па нас зато и не чуди да о чему год да се поведе разговор завршава се разговором о производњи, цени и пласману парадајза.
Ово село је пре око 15 година добило прву асфалтирану улицу, пре 4-5 година је асфалтирана још једна.
Једина веза са светом и начин да транспортују своје производе су приступни пут од Бошњаца и мост преко реке Јабланице. Пут је са много закрпа а за мост кажу да је у таквом стању да је ризичан пролазак тешких камиона и шлапера који свакодневно одвозе парадајз на Српско и инострано тржиште.
Са великим задовољством истичу да ће захваљујићи разумевању локалне самоуправе овај мост и пут бити реконструисани врло скоро, надају се већ овог лета. Да би имали излаз на регионални пут Лебане-Лесковац и могли да транспортују своје произуводе биће ревитализован локални пут који их спаја са суседним селима Мало Војловце и Цекавица на чијем је приступном путу најближи мост преко Јабланице.
У овом селу мештанима је најважнија производња парадајза, када почну причу о селу или свом домаћинству увек почену причом о парадајзу. Село има уличну расвету и канализацију али водоводне мреже нема. Воду за пиће користе из сопствених бунара и приватних водовода, како ко има, али важније од водовода са водом за пиће за њих су електрификација поља и атарски путеви. Једногласно истичу да би им електрификација појефтинила производњу али је учинила и физички мање захтевном. Много би им значило да на притисак дугмета почну и заврше заливање, да не транспортују бензинске моторне пумпе до пластеника удаљених од кућа и по неколико километара и то блатњавим атарским путевима. Без електрификације поља не може се ни размишљати о модернизацији производње, компјутеризованом праћењу прихране и заштите о чему многи могу сада само да сањају а санација атарских путева је насушна потреба јер до пластеника морају тракторима и другим превозним средствима и лети и зими, по киши и блату као и по лепом времену.
Више од свега би волели загарантовану цену производа о којој баш сви сањају а уколико би се у њиховој околини отворио неки погон за прераду парадајза лако би прилагодили сорте парадајза и асортиман у складу са потребама прерађивача.
Млади се од малих ногу укључују у породични посао, током школовања и факултета, а по завршетку школовања се скоро сви враћају на своја породична газдинства.
Овде живе и по 4 генерације у заједници и како рекоше овде су најбоље свекрве јер су својим снајама увек права подршка, као да су мајке. Млади се жене и удају са 24-25 година, имају двоје деце а многи и троје. Углавном остају на породичном домаћинству где раде са родитељима, али како рекоше имају и времена и пара и за дружење, одмор, добар ауто и добар провод.
За старије најбољи провод је управо на Парадајз фесту где се друже, упознају друге произвођаче али и откупљиваче, успостављају контакте и тако лакше пласирају своје производе.