ВУЈАНОВО , село које живи и враћа у живот

Вујаново је мало село, окружено шумама, подно Радан планинене, 10-так километара од Бојника и 3-4км од Брестовачког језера. Налази се на благој падини, скоро на врху брега око ког вијуга Вујановска река. Изнад њега су тајанствена Радан планина и моћна Петрова Гора, а источно Речичка чука, која заклања поглед према Бојнику али и долини Пусте Реке.
У Вујанову нас је испред некадашње школе а сада културног центра дочекао Председник Месне заједнице Милан Стојановић. Са поносом је показао зграду коју су мештани сами својим средствима реновирали и сада се ту поред Месне канцеларије налази ликовна галерија, библиотека и један од два етно музеја а испред дечје игралиште. Ту смо упознали и двојицу најмлађих Вујановчана. Старији Милан Митровић се школује у суседном Лебану за аутомеханичара. Волео би да остане да живи у Вујанову, нада се запослењу по завршеној средњој школи а до тада ту је пољопривреда. До школе путује па му зими праве проблем на време неочишћени путеви а и интернет би могао да буде бржи.
Много тога су, како каже наш домаћин, сложни мештани урадили сопственим средствима, асфалтирали су приступни пут дуг 2км до центра села. У околини Вујанова је 6-7 извора, бунари су дубоки просечно 10-20м, вода је питка и здрава али нема је довољно у сушним месецима па је то један од проблема мештана. Други проблем су путеви од центра села према махалама. Ти путеви нису асфалтирани па их киша уништи.
Вујаново чине три веће целине, махале, највећу зову једноставно Село, друга Гусинци се сместила преко реке на другом брду, а трећа Тврдаци се ушушкала у долини. Најлепши поглед је са брда где се сместила омања махала Самарџинци у коју се , како наш домаћин председник МЗ Вујаново рече, вратило 5-6 фамилија.
Сазнали смо да ово село зими има тек двадесетак становника у 10-15 кућа али лети је сасвим друга прича. Вујановчани који су некада давно отишли из села , сада када су у пензији враћају се у своје село. Како рече господин Милан неколицина се потпуно преселила у Вујаново,највише у махалу Самарџинци, неки долазе са пролећа и остану до касне јесени, а има и оних који ту проведу део одмора и викенде. Оно што је најлепше за њима долазе млађе генерације, да их обиђу, проведу викенд или пар дана школског распуста. Село је почело да окупља породице, нађу се заједно браћа и сестре са својим животним друговима, са децом и унуцима, окупи се по 10-15 чланова. Једну смо породицу затекли како ужива испијајући кафицу на јутарњем сунцу испред куће док мајстор нешто поправља. Не живе стално у Вујанову али ту уживају. Неки од њих су посадили или планирају да обнове своје воћњаке, други се баве пчеларством, видели смо засад Пауловније, лешника али је ипак највише шљива па и добре ракије. Раде физички лакше послове, на чистом планинском ваздуху, живе без стреса, друже се и то прија њиховом здрављу.
Кренули смо стрмим шумским путем ка Вујановској реци и будућем Рибњаку са Рибљим рестораном. Израђен је пројекат за рибњак где би се гајили шарани. Ту би посао нашло 10-так људи. Урађен је и пројекат за фарму коза. Из ресторана су се зачули звуци клавира. Милан Стојановић је свирао и певао песму о Вујанову, Вујановску химну. Пут нас је даље одвео до Големог вира у ком Вујановчани још као деца науче да пливају. Ту је мост који су како кажу направили сопственим средствима. Пут је булдожером поправљан пре 1-2 године, купљене су бетонске цеви за пропусте али на жалост нису постављене тако да је пут у лошем стању и већ код првих киша непроходан. Стигли смо у махалу Гусинци. Једна кућа је стално мамила наше погледе тако једноставна и старински лепа .Враћајући се стали смо крај куће на којој је спомен плоча, ту је боравио Петар Стамболић 1943/1944. Из Вујанова је потекло више ратних официра али и Народни херој Стојан Љубић. Мештани чувају његову кућу где су направили мали етно музеј.
Кренули смо даље и обишли крст на улазу а затим и махалу Самарџинци у коју се, како наш домаћин каже, вратило 5-6 породица. Испред кућа трава је покошена, сложена дрва, ограђен пчелињак, упаљено светло и отворена капија.
Током целодневног обиласка дуго смо разговарали. Милан Стојановић је академски грађанин , говори 4 језика, вратио се у своје Вујаново да ту живи. Каже да се село променило, много људи се отселило у градове али се враћају, обнављају своје куће, уређују дворишта. По његовој процени више од 500 људи живи или долази у Вујаново. Да би се људи враћали потребно је да могу да дођу до својих кућа аутомобилом, да имају воду и струју, како г.Милан каже. Млађима је неопходан брз интенет и место за спорт, деца уживају крај реке и на дечјем игралишту , али да би људи ту живели од пољопривреде потребне су им пољопривредне машине, сигуран откуп и исплативост производње.

[@bgd0796]

Selo moje... Tu sam raspust provodio... Pozdrav za Stefanoviće, Pešiće, Ljubiće... Posebno za brata Mirka, tetku Slavicu i baba Verku...

[@jovicastojicic7250]

Boban a meni pozdrav