Mirmina slika u meni - priča 11/21

PRIČE MOJIH MLADOSTI 11/21
Mirmina slika u meni
Tekst: Perica Jokić
Muzika: Vujica Jokić Riči
Interpretacija: Miodrag Stošić
Realizacija: oktobar-decembar 2020.
MIRMINA SLIKA U MENI
Nije bila pretjerano lijepa. Imala je tu i tamo napadnih crta lica zbog kojih se ostaje bez daha, ali ništa izvan granica dozvoljene ljepote. Srce je moglo mirno da kuca.
Zvala se Mirma i volio sam to ime. Ne znam zbog čega, zvao sam je Plavi gmizavac. A bila je crna.
Već tim prvim kontradiktornostima naslućivao se njen talenat za slaganje boja. Nikako joj nije išao bijeli kaiš sa zlatnim zubom.
Dok bi pričala, dvadesetčetvorokaratni osmijeh bi radio udarnički. Plakala je veoma često, zato smo izbjegavali muziku. I meni je dolazilo da plačem od onoga šta je ona slušala. I to od volje.
Išli smo mojim stazama, ali njenim kolima. Bio sam solidan vozač. Htjela je i sama da se oproba poslije čega su joj kola završila kod limara.
Ni ja se nijesam pokazao u njenom poslu. Ona je bolje znala da zakomplikuje stvar; da ručak započnemo u jednom, a završimo u sasvim petom restoranu. Ni dva minuta nije mogla da se skrasi.
Trošili smo nemilice da za kusur nijesmo pitali. Do onda kada su konobari počeli da voze bolja kola od nas. Ali u ovom trenutku se to još nije naziralo.
Kad sam iz štosa preuzeo organizaciju provoda, zamalo da me izgubi koliko se dosađivala. Ne zna srećnica da bi nam tako uvijek bilo kada bismo ostali bez novca.
Već u večernjim satima zauzeli smo stare pozicije. Na našoj tajnoj konferenciji za „Brushalter i ono niže“ dao sam izjavu da je volim. Izbezumljena zbog nekoliko iživljavanja zvanih ljubav, sjutradan nije mogla da se otme utiscima pa je, kao pod narkozom, muški podnijela impozantni ceh za peglanje kola. Muški, i ne trepnuvši, a put mene krišom namignuvši. Kakva napast!
Ponovo smo mogli krstariti splavom po ledenom jezeru. Uistinu, sve je tako izgledalo tih mrazovitih februarskih dana. Imao sam vlastitu Sniježnu kraljicu s kojom sam ispijao hladne čajeve kompenzujući svoju tjelesnu toplotu njenim vrelim poljupcima.
Moja Snježnica se, nažalost, prekasno razbila u sitne komadiće kristala, onda kada sam se već prilično navikao na nju.
Kada je zauvijek nestala, mislio sam da je moja greška. Noćima sam lutao misleći da ćemo se sresti jer smo podjednako krivi. Na sreću, dobro sam znao da je ona isključivi grješnik kojoj bi malo šta imalo da se oprosti.
Kad sam je vidio s drugim, htio sam da zaurlam njeno ime. Bio sam jak. Kao snaga za primjer! Što u slučaju s njom i nije neki podvig imajući u vidu da je bila potpuno nezavisna a, samim tim, i nezainteresovana za kavaljere.
Gledao sam kako joj grozno stoji sa zlatnim zubom.
Plavi gmizavac!
Ne znam zbog čega sam je volio. Da li zbog sedmice na LOTO-u ili zbog njenoga žaketa? Stvarno, bila je odvratna toga dana.
Komisija za ljudska prava Ujedinjenih Nacija osudila je bosanske Srbe kao najodgovornije za zločine u BiH. Za ono što je Mirma od mene tada napravila - nikom ništa!
Bila je dobra igračka. I ja sam je imao.
(Perica Jokić)
Tagovi:
Ne daj se, Ines
Rade Serbedzija
Arsen Dedić