DOPISNICA IZ BANATA 162 - Ljubomir Živkov: Zlatni bandar

Godinu ili dve pre nego što ću se odati ribolovu naučio sam od dede kako da redim ribu, onu koju je on ulovio kecom, ili ribu koju je navatala tročlana posada za zagažnju (jedan vuče štap po dubljaku, tamo di jedva dostaje, drugome je voda do pojasa, dojnjaka ide po dnu, a po plićaku maloletni krivolovac u zagažnju granom vrbe nateriva i sitnije komade koji bi teorijski mogli biti tu di je voda najtoplija), što da ne naučiš da rediš ribu kad imaš oštru brisu koja samo to baš i čeka! Najpre sam samo strugao krljušti, za šta je bolji neki neoštar nož, ali sam ubrzo naučio i da kalam ribu.
Proći će mnogi raspusti, Božići, Male Gospojine, srede i petkovi, kad se kuvao pasulj, prisetim se pesme „Vuprem joči vu to nebo visoko“ - zvezde trepere, i što više blistaju tim više srce naratora kalaju... Nisam jak u tome narečju, ali u rečniku nađem da kalati znači preseći nešto nadvoje, raspolutiti: glagol iz druge petoljetke pritekao mi je u pomoć da razumem pesmu, pesma me je sa svoje strane vratila u hladovinu šupe di se riba redi.
Redi. U selu se sve redi. Redi se vuna, redi se repa, redi se riba...
Na pecanje, na vatanje i na poklapanje ribe gledali smo kao na prirodno urođeničko pravo. Jednog letnjeg poslepodneva, kad je izgledalo da sunce neće možda ni zaći, postavilo se pitanje da li za pecanje treba dozvola, to ne postoji, stvorila se odmah jaka škola mišljenja, ko da ti da dozvolu, i šta će ti dozvola, pa nije riba pirindža koju ti Batika izmeri i sipa u štaniclu, riba je deo prirode, svega što nas okružuje, nije državna, ni zemprozova, nije čak ni rumunska iako Tamiš odunud dolazi, da jeste, rumunska carina bi postavila tri reda metvica, pa ne bi nijedna riba mogla da prebegne kod nas, Tamiš ide slobodno preko granice, u po bela dana, nije on ponornica... Državnu granicu su prešla jata crvenperki, porodice šarana, mnogi je som samac, holostoi, iz Rumunije po dnu natenane prešao u Jugoslaviju, iznad njega silne štuke, pretiču ga, pune ikre i mleča, sve je to ničije i svačije, a ono što upecamo naše je, i za to nam ne treba nikakav papir i nikakav štambilj...
Zbilja smo na živi svet, i suvozemni, i ovaj tamiški, gledali kao na naš rezervat; nismo imali doktora, ni apoteku, ni zubara, bili smo daleko od države (samo bi Paja dobošar utajivačima poreza pripretio da dolaze fenderaši! ekipe!), bili smo podalje i od naše rođene železničke stanice, pa smo ono što nas je okruživalo smatrali svojim, ukoliko nam se osmehne sreća u krivolovu ili u pecanju.
Pecao sam nadomak skele, bio je to drugi dan u mom ne tako dugotrajnom i ne tako slavnom stažu, prvog dana vratio sam se sa praznom povorkom, dok je moj kum, drug i komšija Miladin nizao kesege i šarančiće; ovog puta se moj brižljivo pripremani plovak zagnjurio brže nego što divlja patka zaroni kad ugleda plen, samo da mi se ne otkači, udilo se savilo i ja izvučem svoju prvu žrtvu: šta je ovo?! To ti je bandar! Izgleda kao upetostručeni, ulepšani i obojadisani grgeč, malo možda samo zaobljen. Krljušti koje to i jesu i nisu presijavaju se kao mantili iz Italije, uh, ljudi pecaju godinama, a ja, drugog pecaroškog dana, ni manje ni više nego bandara da upecam! Nisam dotad video ribu na kojoj se prelivaju boje, žuta, kao najlepša ludaja unutra, zelena, kao krila zelene bube, plava, kao plavetni kamen, crvena, sjajna kao žeravica, da me je zamolio da ga vratim u vodu, ne znam koje bih tri želje iz glave smislio da mi zlatni bandar ispuni, želja mi je bila da se ovaj nestvarni dan nastavi, i da mi povorka bude teška kao velika sikira, ali sam do najezde komaraca koja je padala kad sunce lakšava upecao samo dve kesege, tako sitne i jadne u srebrnoj belini, da sam ih nevoljko nanizao iznad bandara: izgledale su kao predmeti koji ne pripadaju skupu.
Nikad više nisam upecao bandara, nikad ga nisam ugledao na pijaci, ni u jednom jelovniku nije pisalo „bandar na žaru“, „pijani bandar“, ne znam šta je sa tom vrstom kojoj sam i ja zadao jedan udarac, nisam više siguran ni da je izgledao tako kako ga ja pamtim, ali neću da ga vijam po internetu, nije ovo „Nacionalna geografija“, ovo je obična dopisnica, da, tog dana upecao sam i mitsko stvorenje tamiških dubina, vretenastije i manje od crvenperke, zvano bezribac, a koje će se možda još jednom pojaviti u nekoj budućoj dopisnici, kao što je umelo da se praćakne iznad zatamnjenog tamiškog ogledala: iskoči da kroz krošnje vrbe još jednom vidi sunce kako zalazi negdi još dalje od Perleza.
--------------
Radio-televizija Vojvodine www.rtv.rs
Servis odloženog gledanja i slušanja media.rtv.rs

[@borislavmajstorovic7489]

Bandar baš tako izgleda, kao što ste ga i opisali!