Meni se čini da se govoreći o problemu stanarine, izuzima apekt problema koji se odnosi na izvor same naduvenosti vrednosti, a to je monetarna, odnosno fiskalna politika koja je prethodila. Cenovna, potrošačka inflacija koju danas primećujemo, tj, već duže vreme, je nastala kao logičan refleks monetarne i fiskalne ekspanzije koja je prvobitno počela da se primenjuje u nekoliko, takoreći tranša od 2009. g., pa na ovamo, uz samo jednu kontrakciju koja nije rezultovala ekonomskom recesijom(QT 2017-2019). Deflatorni talas usled pandemije Covida-19 je preduslovio centralne banke da pojačaju svoje finansijske stimulanse koji su do stvarnih tržišta dolazili kroz fiskalne. I monetarna i fiskalna stimulacija se potpuno otela kontroli pri čemu se napravio najveći mogući balon vrednosti u svim mogućim asetima, preko ekvitija, obveznica, tržišta nekretnina, (neregulisana) kripto tržišta, itd. Istorijski gledano, uvek se monetarna ekspanzija prvobitno prelivala na ekviti i finansijska tržišta, da bi tek potom počela da se preliva i na stvarna tržišta, pri čemu je rezultat cenovna inflacija potrošačkih roba i usluga. Mislim da stimulansi ne bi proizveli ovako veliku inflaciju, kao što nisu ni u prethodnim tranšama, da se nije preteralo sa fiskalnim dotiranjem svega i svačega. Srbija i njena unutrašnja tržišta nisu neranjiva na spoljna dešavanja, pogotovo Zapadnih ekonomija s kojima imamo ekstremno zavisnu saradnju i poslovanje. Naprotiv, reklo bi se da se potpuno očekuje u svakom trenutku prelivanje stranih ekonomskih rizika na domaća tržišta usled te zavisnosti. Elem, i Srbija je naštampala veliku količinu likvidnosti za svoje istorijske parametre usled krize. Sledstveno je došlo i do naduvavanja vrednosti različitih aseta. Međutim, u situaciji gde Srbija, osim tržišta nekretnina, nema ni jedno drugo iole razvijeno tržište sa umerenim rizicima za investiranje, došlo je do ekstrema gde se velika količina tog novca slila upravo u nekretnine koje su najveći balon u Srbiji. Mislim da su glavni indikatori za to godišnje stope rasta koje su nekarakteristične za takvu vrstu tržišta koje je generalno gledano stabilno rastuće, uz nekoliko šokova u poslednjih par decenija. Stimulativna fiskalna politika usled novostvorene monetarne mase proizvodi ekonomsku fatamorganu koja se otkriva tek pošto dođe do lepljive inflacije koja zbog socijalne i druge stabilnosti mora da se obara, ničim drugim tako efikasno nego dizanjem kamatnih stopa i fiskalnom 'destimulacijom'. Obarajući inflaciju dolazi se do problema gde se sa jedne strane nameće pitanje koliko jako možemo da stežemo, a da se ne pretera, i sa druge strane, ako stanemo sa stezanjem ili otpustimo, da li će doći do novog inflatornog skoka. Istorijski gledano, najefikasnije, ali najmanje politički popularno rešenje, jeste nastavak stezanja sve dok se ne uspostavi cenovna kontrola na prihvatljivih 2% godišnjeg rasta. Što se SAD tiče, a oni su najvažniji reper za sve privrede sveta - nikada SAD nisu izašle bez recesije u slučaju da je inflacija prešla 5%, i svaki put su kamatne stope FED-a sustigle stopu inflacije(mislim da ovog puta neće sustići; mislim da će vrh inflacije biti veći od k.s, jer je asset bubble ekstremno velik i da će pucanje istog omogućiti obuzdavanje inflacije, a da se ne sustižu u uzlaznoj putanji). Takvi istorijski parametri govore da se svetskoj ekonomiji ne piše dobro u bilo kom scenariju i da je samim tim i naša ekonomija u silaznoj putanji, a imajući u vidu balon koji postoji na tržištu nekretnina, bilo u rentiranju, tako i samim vrednostima, da sledi korekcija vrednosti istih. To bi značilo da nema ni potrebe za prekomernom regulacijom rentiranja u smeru koji je predstavljen na predavanju jer bi došlo do tržišne korekcije iste usled pada tražnje. Tada nastaju drugi problemi koji nisu uzeti u obzir na predavanju. *Bilo šta napisano nije investicioni savet i napisano je isključivo u svrhu produbljivanja teme o kojoj su govorili prof. Kostić i prof. Živković*
Meni se čini da se govoreći o problemu stanarine, izuzima apekt problema koji se odnosi na izvor same naduvenosti vrednosti, a to je monetarna, odnosno fiskalna politika koja je prethodila.
Cenovna, potrošačka inflacija koju danas primećujemo, tj, već duže vreme, je nastala kao logičan refleks monetarne i fiskalne ekspanzije koja je prvobitno počela da se primenjuje u nekoliko, takoreći tranša od 2009. g., pa na ovamo, uz samo jednu kontrakciju koja nije rezultovala ekonomskom recesijom(QT 2017-2019).
Deflatorni talas usled pandemije Covida-19 je preduslovio centralne banke da pojačaju svoje finansijske stimulanse koji su do stvarnih tržišta dolazili kroz fiskalne. I monetarna i fiskalna stimulacija se potpuno otela kontroli pri čemu se napravio najveći mogući balon vrednosti u svim mogućim asetima, preko ekvitija, obveznica, tržišta nekretnina, (neregulisana) kripto tržišta, itd. Istorijski gledano, uvek se monetarna ekspanzija prvobitno prelivala na ekviti i finansijska tržišta, da bi tek potom počela da se preliva i na stvarna tržišta, pri čemu je rezultat cenovna inflacija potrošačkih roba i usluga.
Mislim da stimulansi ne bi proizveli ovako veliku inflaciju, kao što nisu ni u prethodnim tranšama, da se nije preteralo sa fiskalnim dotiranjem svega i svačega.
Srbija i njena unutrašnja tržišta nisu neranjiva na spoljna dešavanja, pogotovo Zapadnih ekonomija s kojima imamo ekstremno zavisnu saradnju i poslovanje. Naprotiv, reklo bi se da se potpuno očekuje u svakom trenutku prelivanje stranih ekonomskih rizika na domaća tržišta usled te zavisnosti.
Elem, i Srbija je naštampala veliku količinu likvidnosti za svoje istorijske parametre usled krize. Sledstveno je došlo i do naduvavanja vrednosti različitih aseta. Međutim, u situaciji gde Srbija, osim tržišta nekretnina, nema ni jedno drugo iole razvijeno tržište sa umerenim rizicima za investiranje, došlo je do ekstrema gde se velika količina tog novca slila upravo u nekretnine koje su najveći balon u Srbiji. Mislim da su glavni indikatori za to godišnje stope rasta koje su nekarakteristične za takvu vrstu tržišta koje je generalno gledano stabilno rastuće, uz nekoliko šokova u poslednjih par decenija.
Stimulativna fiskalna politika usled novostvorene monetarne mase proizvodi ekonomsku fatamorganu koja se otkriva tek pošto dođe do lepljive inflacije koja zbog socijalne i druge stabilnosti mora da se obara, ničim drugim tako efikasno nego dizanjem kamatnih stopa i fiskalnom 'destimulacijom'. Obarajući inflaciju dolazi se do problema gde se sa jedne strane nameće pitanje koliko jako možemo da stežemo, a da se ne pretera, i sa druge strane, ako stanemo sa stezanjem ili otpustimo, da li će doći do novog inflatornog skoka. Istorijski gledano, najefikasnije, ali najmanje politički popularno rešenje, jeste nastavak stezanja sve dok se ne uspostavi cenovna kontrola na prihvatljivih 2% godišnjeg rasta.
Što se SAD tiče, a oni su najvažniji reper za sve privrede sveta - nikada SAD nisu izašle bez recesije u slučaju da je inflacija prešla 5%, i svaki put su kamatne stope FED-a sustigle stopu inflacije(mislim da ovog puta neće sustići; mislim da će vrh inflacije biti veći od k.s, jer je asset bubble ekstremno velik i da će pucanje istog omogućiti obuzdavanje inflacije, a da se ne sustižu u uzlaznoj putanji). Takvi istorijski parametri govore da se svetskoj ekonomiji ne piše dobro u bilo kom scenariju i da je samim tim i naša ekonomija u silaznoj putanji, a imajući u vidu balon koji postoji na tržištu nekretnina, bilo u rentiranju, tako i samim vrednostima, da sledi korekcija vrednosti istih.
To bi značilo da nema ni potrebe za prekomernom regulacijom rentiranja u smeru koji je predstavljen na predavanju jer bi došlo do tržišne korekcije iste usled pada tražnje.
Tada nastaju drugi problemi koji nisu uzeti u obzir na predavanju.
*Bilo šta napisano nije investicioni savet i napisano je isključivo u svrhu produbljivanja teme o kojoj su govorili prof. Kostić i prof. Živković*
uuuuu drama