Свети Сава Sveti Sava «Савиндан» сербская песня о святом Савве.Татјана Ињушина

У оквиру духоно просветитељске акције Воли глас Србије
Святой Савва (стихи Воислава Илича, 1889 г.)
Кто стучится поздней ночью
В монастырские ворота
И кому внимает молча
Святогорская природа?
Опустилась полночь тихо.
Скрыты звёздочки златые.
Путник молит: «Отворите!
Ночь темна, отцы седые!
Дух мой ночью ищет света,
И покоя просят ноги -
Ног не чую, ноет тело,
Изнемогши от дороги,
Но взывает голос воли,
К вам зовёт он, к новой жизни:
“Посвяти себя свободе,
Посвяти себя отчизне!”
Ряса мне милей порфиры.
Я презрел дворец огромный,
Ради света правды вышней
Дом избрал простой и скромный.
Отворите мне скорее
И приветьте добрым взглядом!
Был царевичем я прежде,
Стану вашим младшим братом».
Скрип ворот раздался тяжкий,
И сова над ними взмыла,
Что-то братьям прокричала
И над храмом воспарила.
На пороге появился
Настоятель со свечою.
Крест его на светлой ризе
Поје Татјана Ињушина
Превод Дмитриј Шаталов.
Свети Сава
Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затвореног светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин - Свети Сава
Под седою бородою.
Он свечу поднял спокойно
Над главой своей склонённой,
И на юношу босого
Взор простёр он удивлённый.
У юнца лохматы космы,
Бледен лик его бескровный,
Но украшен лоб высокий
Божьей мудростью верховной.
Старец руку жмёт младую,
И, целуя в лоб, как брата,
Шепчет юноше сквозь слёзы:
«Будь навеки с нами, чадо!»
Много минуло столетий,
Много разного бывало...
Столько лет прошло с той встречи,
И ещё пройдёт немало!
Но тот юноша бессмертен
И увенчан вечной славой.
Звался Растко он с рожденья,
Стал святым монахом Саввой.