СЕКИЦОЛ - ЗАПРЕТАНЕ ИСКРЕ ЛЕБАНСКЕ

Мало село Секицол налази се на само 2 км од Царичиног Града и Визиторског центра "Теодора" на обали Свињаричке реке на 1,5км од археолошког налазишта из времена Неолита, на идеалном месту за развој сеоског туризма.
Од асфалтног пута до првог засеока води скоро поправљан макадамски пут. Ту смо пронашли наше домаћине и саговорнике брачни пар Мирковић.
Према попису из 2002. село Секицол имало је 57 становника, већ 2011. било је 28 становника а сада по речима мештана десетак петнаест у 25 домаћинстава. Скоро да нема млађих од 65 година и остају у селу док могу сами да живе или до краја живота ако немају никог свог ко би их остареле прихватио.
Људе који живе у Секицолу и сличним селима за село увек вежу јака осећања, многи имају куће у граду али ипак живе у селу па макар само од пролећа до јесени. Већина има неки добар разлог зашто бира миран сеоски живот, понегде је то брзи ритам савременог живота и бројна породица на малом стамбеном простору, али углавном у пензионерским годинама то су најчешће здравље, мир, тишина, чист сеоки ваздух и изворска вода.
Сеоски живот без градске буке, трке и стреса на чистом Раданском ваздуху, уз храну коју сами за себе произведу без хемије, уз лагану физичку активност у дворишту и башти учини живот ових људи лакшим, леппшим и дужим.
Посетили смо село вођени идејом да би Секицол због свог положаја могао бити мека за развој сеоског туризма али овде недостаје нешто неопходно, млади људи који би дочекивали туристе. Овде смо уместо тога нашли чуваре сећања на један начин живота, на Српску традицију и гостопримљивост. На столу су се за трен ока нашли кафа и ракија, домаћи сир и тек испечени хлеб чијем мирису нисмо успели да одолимо.
Радо су нам показали свој дом а нама су били занимљиви стара кућа са огњиштем, вероватно стара више од 100 година и дреш, машина која је у годинама њихове младости коришћена да одвоји жито од плеве.
Причали су о свом животу сада и некада, позвали комшиницу да заједно причају о селу данас и да се уз фотографије присете пређашњих генерација да у овој причи буду подршка и друштво једни другима.
Питали смо их шта је то што би њихов живот учинило лепшим и лакшими и у село вратило још неког пензионера да имају друштво за кафицу.
Нису рекли да им треба вода за пиће , имају је из бунара и каптираних извора са оближњих брда, али рекоше да би било добро ако би пут био мало боље одржаван, да не буде толико рупа да деца могу да их обилазе, и волели би кад би имали улично осветљење, осећали би се безбедније од лопова а уз то, како рекоше, стари су тешко им је да по мраку оду једни код других ако неком затреба помоћ.
Тамо негде дубоку у њиховом сећању, запретан савременим догађајима још увек тиња један други живот, живот њихове младости и детињства, живот када су комшије били најдражи пријатељи, када је гост био добродошао и без најаве, када су се цениле породичне вредности, када је част била важна и када се за државу и борило ако треба.