DOPISNICA IZ BANATA 244 - Ljubomir Živkov: Karta iz Perleza

Kad li sam se ja rodio i u kom sam se stoleću od harmonike okrenuo ka žicama, basprim sam kupio tako što mi je čika Milan po nekome - sad se više ne zna ni ko je bio upleten u moju karijeru - ali po nekome koga je video u Perlezu poručio da ima dobar basprim koji bi mi prodao. Nismo imali telefon, prodavac isto tako, iako je živeo i svirao u mestu koje je još dugo posle Oslobođenja bilo opština, uglavnom je poruka putovala do mene kao što bi putovala u doba pre pismenosti i pre nego što je otkrivena pošta. Na prapočetku moga tamburaštva, dakle, stoji Reč, koju je neko preneo mom babi, možda čak i letnjim putem, ako se vraćao iz rita, a možda i vozom, koji je svaki čas promicao tamo-amo po horizontu (a koji je u mom sećanju večito vedar i jasan); u to vreme bi babi stigla jabuka iz Orlovata, znaju Mitini (Stevika, Josa i Milan-Čika, i sestra Smilja) da imamo mi jabuku jednu u baštici i dve iza slame, ali kad po nekome pošlješ jabuku obavežeš ga da pozdrav isporuči, puke reči mogao bi i da zaboravi, ili da dolazak kod nas odgađa, ovako mora jabuku da donese, i to je baš ta jabuka koju je neko od braće za nju izabrao, uglavnom sam se nakon usmenog poziva obreo u čika Milanovoj kući, od detinjstva sam ga viđao samo kad je na dužnosti, sa urednim razdeljkom, u odelu, ili u beloj košulji, ako je bilo leto, jel mi trista hiljada nije mnogo, nije: verovao sam više u čika Milanovo poštenje i u njegovo prijateljstvo sa babom nego što sam se oslanjao na svoju procenu, uostalom, tad sam naučio, baš od čika Milana, da tamburu zapravo ne treba kupiti dok je ne odneseš u društvo. Društvo. Sviđa mi se ta reč, više nego “orkestar”, “banda”, “kapela” ili danas “bend”, kad kažeš “društvo” misliš na zajednicu, na drugove koji sve tako drugujući sviraju, pažljivo i pošteno procenjujući ko može da vodi, ko mora da prati, ko je jači u pevanju, ko je ritmički postojan da bi mu se poverio begeš ili kontra… Društvo je i pevačko, koje peva u sokolskom domu, u crkvi i drugde, a društvo je bilo i ono alasko, sakulsko, čiji su alov jednog leta sačekali svi pokretni Farkaždinci, jedni da kupu ribe, drugi da vidu šta se od Sakula do nas nakupilo, taj alov je bio širok kav Tamiš, u perlesko društvo je dospeo čika Mirko, iz Kuzmina, gde banaćanska noga teško da je ikad kročila, raspoređen je bio na mesto kontraša, jer je to radno mesto bilo upražnjeno, i kontru je odlično svirao, ali bi ga čika Rada, koji je svirao prvi basprim, negde pred zoru, a do jutra se sviralo kad je socijalistička slava, odmenio na kontri, čika Mirko bi tada isterao želju za basprimom i pokazao bi koliko lepo i svira i peva (“Bogata sam, imam svega”, “Mangup sam poderan”).
Čika Milan me pitao od kojeg praga bih i kojim prstom otpočeo da sviram tercu za “Neven kolo”, ako ide iz E-dura, na primer, ne bez treme odsvirao sam prvih nekoliko tonova, tako je, rekao je zadovoljno, ne sluteći da će upravo prstored dugo biti smetnja mojoj umetnosti; tobože oprobavajući tamburu odsvirao sam nekoliko tema o kojima sam mislio da me predstavljaju malo boljim nego što jesam, svako to radi kad kupuje neki instrument, čika Milan je svom bratu Slavku, koji je inače svirao begeš, kazao: “Ljuba nam svira kao Obrovčani…” Čika Slavko, vidim, smeška se, povlađiva bratu, pa jel to dobro, il da se manem toga, ako nije prekasno, dobro je, kažu obadvojica, a ja čekam hoće li dodati u pola glasa “lepo je… ko vole”…
Nisu to dometnuli, pa ni dan-danas ne znam da li sam pukim slučajem zabasao u starovremski ili nedovoljno otmen stil Obrovčana, ili sam, isto tako slučajno, i teslinski bežično, potkradao odlične tamburaše koje nisam nikad čuo: nisam nikad bio u Obrovcu, a Radio stanica, to jest Radio Novi Sad puštao je samo svoj plaćeni i školovani orkestar, pa dobro, šta sam naučio kad sam se sa ljudima iz Janikinog društva napokon upoznao, evo šta, Čiča uzeo moj basprim na kome su žice bile razbarušene preko čivija, kao na električnoj gitari: “Jel misliš ti da postaneš tamburaš?!” - “Pa mislim…” - “Ove žice da potkratiš, i krajeve da podvučeš, da se ne vide, to neka ti bude prvi korak!”
Iste noći žice su bile podštucovane i podavijene, klešta zaostala iz školskog kompleta za OTO postala su deo mog tamburaškog kompleta, ostalo je istorija.
------------
Radio-televizija Vojvodine www.rtv.rs
Servis odloženog gledanja i slušanja media.rtv.rs

[@simeona4817]

Fino mi ovo

[@ljubomirzivkov4715]

pristrasna si, ali i to mi je drago

[@simeona4817]

@@ljubomirzivkov4715 ludo jedna, baš