Jedan predlog za pevače ove pjesme, da li je pametno da se otpjeva na engleskom, možda bi kreatori i slični čuli i podsjetili se šta su uradili nebi li im bog pomogao
„Video sam na stotine logora, ali ništa gore od „Silosa“ nisam video“, reči su kojima je u novembru 1992. godine Švajcarac Marko de Puerta, predstavnik MKCK, opisao stanje u zloglasnom logoru za Srbe u Tarčinu, na području sarajevske opštine Hadžići. Skladište za pšenicu, 11. maja 1992. godine, postalo je mučilište za Srbe i odnelo je 24 ljudska života, a kroz njega je prošlo preko 600 Srba, civila, među njima i žene i deca. Možda primer „Silosa“ najbolje opisuje svu paradoksalnost stanja u BiH, ali i selektivnost pravde. Iako je to logor sa najdužim stažem trajanja u čitavoj BiH, zločini tamo počinjeni nikada nisu došli na dnevni red Haškog tribunala, niti sudova u BiH. Takođe, u slučaju „Silosa“ došlo je do prvog kršenja Dejtonskog mirovnog sporazuma. Naime, prema ovom dokumentu rok za raspuštanje svih logora bio je 19. januar 1996. godine, ali sarajevske vlasti na čelu sa Alijom Izetbegovićem uporno su odbijale da ispune ovu svoju obavezu, pa su logoraši Silosa slobodu ugledali tek simboličnog datuma - 27. januara, tačno 41 godinu nakon što je rasformiran Aušvic (27. januar 1945. godine), i to posle pretnje tadašnjeg izaslanika UN za ljudska prava Elizabet Ren da će tražiti od haških istražioca da uđu u logor i oslobode zarobljenike.
U paklu „Silosa“ punih 1.339 dana provela je Radojka Pandurević, žena sa najdužim logoraškim stažom u bivšoj SFRJ. „Greh“ joj je bio to što je na prvim višestranačkim izborima u BiH postala odbornik SDS-a u SO Hadžići, pa su je muslimanske snage 28. maja 1992. godine, kako su joj rekli, „kao političko lice odvele na ’informativni razgovor’“ koji je trajao puna 44 meseca. „Posle 28 meseci tamnovanja u „Silosu“, izveli su me pred sudiju Davorina Jukića, danas sudije Suda BiH, a tada je bio sudija Vojnog suda u Sarajevu. Odredio mi je pritvor od mesec dana i rekao da mi se na teret stavlja krivično delo za koje je predviđena smrtna kazna, „da sam kao pripadnik neprijateljske „Srpske vojske“ spremala oružanu pobunu protiv države BiH u periodu od marta 1991. do aprila 1992. godine“, a sve po Krivičnom zakonu SFRJ, član 124, stav 1. Kad je pročitao optužnicu, pitao me je da li se osećam krivom. Odgovorila sam mu: „Ne, oružanu pobunu nisam mogla da vršim protiv nečega što u tom periodu nije postojalo, a država BiH tada nije postojala. Ako sam radila to što ste pročitali, onda sam to činila kao pripadnik JNA (čiji pripadnik nisam bila), a protiv države Jugoslavije“. Bio je iznenađen mojim odgovorom, malo je zaćutao, pa je rekao: „Nije baš tako“. „Jeste“, bila sam uporna: „Kako možete reći da sam htela da ubijem nekoga ko još nije rođen“. Zamislite tu farsu, u tom periodu niti je postojala „Srpska vojska“, niti je postojala „država BiH“, niti je iko od nas mogao i slutiti da će postojati, niti je nama civilima mogao suditi Vojni sud. Naravno, Jukić je i mene, kao i ostale zatvorenike, saslušavao bez advokata“, priča za „Pečat“ Radojka Pandurević. Prošao je mesec, prolazile su godine, a Radojka je i dalje bila u logoru. U avgustu 1995. godine, u logorskoj ćeliji joj je uručena konačna optužnica s potpisom Davorina Jukića, gde je optužena za „službu u neprijateljskoj vojsci“, po članu 119. KZ SFRJ, iako nikada nije bila pripadnik nijedne oružane formacije, i kojom joj se pritvor produžava na još dva meseca. A, u tamnici je ostala sve do 26. januara 1996. godine.
Nikom od oko 600 zatvorenika, koliko je ukupno prošlo kroz „Silos“, nikad nije dokazano da su krivi za ono za šta su optuživani i zverski zlostavljani. „Kad smo zatvoreni, na 24 sata dobijali smo samo jednu šnitu hleba dnevno i pet-šest kašika nekakve kisele tečnosti. Svaki dan je neko padao u komu od gladi. Prva žrtva gladi bio je Petar Krstić. Umro je 13. oktobra 1992. godine. Počeli smo da jedemo zrnevlje žita koje je ostalo rasuto po podu „Silosa“. Srećan je bio onaj koji je imao najlonsku kesu pa da u nju stavi malo vode i potopi pšenicu“, tiho i isprekidano priseća se Radojka. Posebno, veli, pamti Spasovdan, 4. jun 1992. godine, kada su živi u „Silosu“ pozavideli mrtvim. Uprava logora kazala je zatvorenicima da je „stigla vojska iz Rijeke“. „Na uniformama su nosili sve moguće oznake: šahovnice, zvezdu i polumesec, oznake legije stranaca, crvenih i crnih beretki, bilo je tu dosta i Sandžaklija, jedan Nemac. Prvo su počeli da tuku muškarce. Čujete samo vrisku, jauke, udaranje daske o telo, onda čujete kako telo udara od zemlju, pada i tišina do sledećeg jauka. Kada više nisu znali kako da se iživljavaju, birali su po dvojicu Srba i terali ih da jedan drugog tuku letvama po tabanima…Znali su sve, imali su podatke o svakome od nas, inspektor Enver Dupovac im je davao instrukcije „ko je koliko četnik“… Došli su i do našeg boksa u kojem smo bile trudnica Radojka Lojanica, Borka Tripković, koja se lečila u duševnoj bolnici u Sarajevu, i ja. Od mene su prvo tražili novac. „Gde su ti pare, prodavala si oružje“, vikali su. Znali su da imam ćerku. Prete da će mi je dovesti, silovati, zaklati tu preda mnom…Teraju me da se krstim. Ja pođem, normalno, sa tri prsta, a oni viču: „Ne tako, već sa pet i u obliku polumeseca. Nećeš više sastaviti tri prsta, grizi palac“. I morala sam da grizem palac sve dok krv nije krenula. Dok se tako krstim, moram da govorim Alahu akbar. Načičkalo se njih 50-60, gledaju, smeju se. Moj komšija Avdija Subašić, tada odbornik SDA u SO Hadžići, sve to posmatra i govori im šta da rade. Teraju me da se svučem. Deo po deo odeće. Ostajem gola…Prvi put u životu poželela sam da se ubijem“, tiho i isprekidano priča Radojka.
Mnogi pjevaci i grupe su otpjevali ovu pjesmu, ali niko ovako iz srca kao Milos. Svaka ti cast brate, ziv nam i zdrav budi jos dugo, dugo!!!
Tako je Dule!!!
Bravo tako je
Ovaj momak ne pjeva on ore svaka ti cast brate
Ceso slusam Milosa svaki put se isplacem!Ja Sam kao devojcica otisla iz Krajine, ali srce se uvek stegne kada slusam Milosa!
Ziva bila,sestro.
❤
Ljudima miloše živeo nam 10000000 godina blago majci koja te rodi
Zna covik da ima glascinu pa odmaka mikrofon da nebi sve popucalo..😂😂😂👍
Majko draga sto covjek pjeva..
Krajinu mi otese a tamo mi najdraze!!!BOG VIDI SVE
Da mogli bi tako pricati da ja nisam tamo bio citavo vrijeme,,,ne serendaj,,,ja sam bio na svim progonima sve ste protjerali ne serendaj
Manjaca Logor, Trnopolje , Keretem , Omarska ,,,ne serendaj,,,ne lazi ja sam bio tamo citavo vrijeme progona,,,ne serendaj,,,
Енди
ММТИЈБМ
@@sann40 Mrš bre ne serendaj
Tacno ja sam slusala ovu pjesmu sto drugi pjevaju ,ni blizu ovo u srce dira svaka cast🌹🥰
Koliko puta sam slusao ovaj klip? Jesam.
Ma kakav Glas sva sam se najezila svaka vam cast zlatan momak
Nešto što izaziva ponos, pokrene buru sećanja, a ako krene suza, ona bi da dušu otopli i preko bora na licu osmeh ozari.
A šta je odvali!!! Svaka čast, najjači glas definitivno.
Bolje otpjevo od originala, znam zato sto mi cale pjevo original verziju. 🙂 Grupa korjeni
Indjija
Milos pa 100 mjesta prazno pa ostali pjevaci,bacite mikrofone i pjevanje ove pjesme preko ovoga ne moze niko
svaka cast....objasnio decko
E ovo je glas iz srca i duse gospod te blagoslovio
Jezim se na svaku riječ! Bog te poživio❤
Na ovu pjesmu ko se ne najezi nek je ne slusa. Milos bog ti dao ono sto malo njih ima.
Blago majci koja ga rodila 🌹🥰
Momak ekstra pjeva..svaka cast
Smisan si
@@josipmandusic8769 a sto je smisan?Ako ti smisan ,sto si zalutao..medju njih?!!!!😂
Bravo brate pozz iz Leskovac Srbija
Nema se šta reći, samo težak uzdah 🥲
Bravo Miloše!
Kako otpeva mili moj,ziveo!❤️
Ajaaaaa,uhhhh koja glascina.....Krajinu mi otese ,a tamo mi najdraze🤗🤗😇❤🍀
svaka cast Milose!!!
Svaka cast momcino samo tog sto ti otima mikrofon derni od sebe jednom
Sa srcem otpevo
Peva ovde kod nas po Americi Cikagu da Peva jako Lepo pozdrav iz Amerike iz Nashville 🇷🇸🇷🇸🇷🇸🇷🇸🇷🇸☦️☦️☦️☦️
Kakav glas sidu leči ❤
savrsen glas
SVAKA ČAST BRATE MILOŠE OTPJEVO SI MOMAČKI
Svaka cast moj naklon do poda
Predivan glas ziv izdrav bijo mnogo godina svasamse najezila glas predivan svisu ovu pjesmu otpjevali ali ne kao vi svaka vam cast
Nema dalje!
Zbog njega su im stavili plasticne čaše na stol
To ti je Amerika sugava, sve je u plastici...
стаклене се лако ломе 😁😁😁
A oj Janju sedma Republiko ,na svijetu tebe nema niko !
Bravo Miloše!!!!
Heregovacki Pavaroti Bravo Diko
dolazi u Australiju brate
Svaka cast
Prelijepo... Aferim
Svaka cast KRALJU !!!
Момак одлично пјева,има изузетну боју гласа, уопште му није потребна музичка пратња.
A' bas ,melem za usi.
Bog te poživio..
Kapa dolje
pozdravljam....
Bravo😱
Bravo👍
Odrzana lekcija mnogima,na mnogaja ljeta.ZIVELI.
Ovaj momak je andjeo !!!
SUPER...100000000000 POSTO
Živi I zdravi bili
Мишо оре!
Najbolja pecma
Спасибо ! Хвала велика !
Pa to svaki Milos moze tako...
Krajina zivi!
❤❤❤❤❤❤❤
Svaka cast,ali brate sta radi u pozadini Americka zastava😂😂
Зато што је ово негде у Америци, поздрав.
A ja šta imam ja KRAINU mi oteše a tamo mi najlepše
Jedan predlog za pevače ove pjesme, da li je pametno da se otpjeva na engleskom, možda bi kreatori i slični čuli i podsjetili se šta su uradili nebi li im bog pomogao
Najezio sam se
Satari ga na Brzinu kao Putin Ukrajinu, Baja i predvidjanje buducnosti 🤣💪💪💪👑👑👑👑❤️
Svaka cast respekt.ovaj momak ima glas top
Super basira ovsj drugi
👏🏻👏🏻👏🏻
Jedino što imam da kažem svaka čast Miloše naježio sam se
❤❤❤❤❤❤❤❤❤❤❤
Ovo Zvonko Veselinović? 🤣
❤❤❤❤🇷🇸🇷🇸🇷🇸🇷🇸🇷🇸🇷🇸
Izuva
Za Svaku 10
Ovi mu smetaju samo
O srbi... jos ste tu..?? 😂😂😂
Amerika
Kakve preldzije????
Lik sto basira je u to vreme pevao sa Krndijom.
Odlicno odlicno pozdrav od danice
2025...
PJESMA UKRADENA
PRVO STE VI KRAJINU PROTJERALI PA SU ONDA VAS KRAJISNICI PROTJERALI TAKO JE PRAVILNO!!!
Uzmi pivu zavali se lepo i slusaj i nemoj mnogo da serendaš.
Ti da si bio tamo u ratu vidio bi sve žrtve rata i imao poštovanja za njih a ne bi srao sve protiv Srba.Dogodine u Skoplju.
„Video sam na stotine logora, ali ništa gore od „Silosa“ nisam video“, reči su kojima je u novembru 1992. godine Švajcarac Marko de Puerta, predstavnik MKCK, opisao stanje u zloglasnom logoru za Srbe u Tarčinu, na području sarajevske opštine Hadžići. Skladište za pšenicu, 11. maja 1992. godine, postalo je mučilište za Srbe i odnelo je 24 ljudska života, a kroz njega je prošlo preko 600 Srba, civila, među njima i žene i deca.
Možda primer „Silosa“ najbolje opisuje svu paradoksalnost stanja u BiH, ali i selektivnost pravde. Iako je to logor sa najdužim stažem trajanja u čitavoj BiH, zločini tamo počinjeni nikada nisu došli na dnevni red Haškog tribunala, niti sudova u BiH. Takođe, u slučaju „Silosa“ došlo je do prvog kršenja Dejtonskog mirovnog sporazuma. Naime, prema ovom dokumentu rok za raspuštanje svih logora bio je 19. januar 1996. godine, ali sarajevske vlasti na čelu sa Alijom Izetbegovićem uporno su odbijale da ispune ovu svoju obavezu, pa su logoraši Silosa slobodu ugledali tek simboličnog datuma - 27. januara, tačno 41 godinu nakon što je rasformiran Aušvic (27. januar 1945. godine), i to posle pretnje tadašnjeg izaslanika UN za ljudska prava Elizabet Ren da će tražiti od haških istražioca da uđu u logor i oslobode zarobljenike.
U paklu „Silosa“ punih 1.339 dana provela je Radojka Pandurević, žena sa najdužim logoraškim stažom u bivšoj SFRJ. „Greh“ joj je bio to što je na prvim višestranačkim izborima u BiH postala odbornik SDS-a u SO Hadžići, pa su je muslimanske snage 28. maja 1992. godine, kako su joj rekli, „kao političko lice odvele na ’informativni razgovor’“ koji je trajao puna 44 meseca.
„Posle 28 meseci tamnovanja u „Silosu“, izveli su me pred sudiju Davorina Jukića, danas sudije Suda BiH, a tada je bio sudija Vojnog suda u Sarajevu. Odredio mi je pritvor od mesec dana i rekao da mi se na teret stavlja krivično delo za koje je predviđena smrtna kazna, „da sam kao pripadnik neprijateljske „Srpske vojske“ spremala oružanu pobunu protiv države BiH u periodu od marta 1991. do aprila 1992. godine“, a sve po Krivičnom zakonu SFRJ, član 124, stav 1. Kad je pročitao optužnicu, pitao me je da li se osećam krivom. Odgovorila sam mu: „Ne, oružanu pobunu nisam mogla da vršim protiv nečega što u tom periodu nije postojalo, a država BiH tada nije postojala. Ako sam radila to što ste pročitali, onda sam to činila kao pripadnik JNA (čiji pripadnik nisam bila), a protiv države Jugoslavije“. Bio je iznenađen mojim odgovorom, malo je zaćutao, pa je rekao: „Nije baš tako“. „Jeste“, bila sam uporna: „Kako možete reći da sam htela da ubijem nekoga ko još nije rođen“. Zamislite tu farsu, u tom periodu niti je postojala „Srpska vojska“, niti je postojala „država BiH“, niti je iko od nas mogao i slutiti da će postojati, niti je nama civilima mogao suditi Vojni sud. Naravno, Jukić je i mene, kao i ostale zatvorenike, saslušavao bez advokata“, priča za „Pečat“ Radojka Pandurević.
Prošao je mesec, prolazile su godine, a Radojka je i dalje bila u logoru. U avgustu 1995. godine, u logorskoj ćeliji joj je uručena konačna optužnica s potpisom Davorina Jukića, gde je optužena za „službu u neprijateljskoj vojsci“, po članu 119. KZ SFRJ, iako nikada nije bila pripadnik nijedne oružane formacije, i kojom joj se pritvor produžava na još dva meseca. A, u tamnici je ostala sve do 26. januara 1996. godine.
Nikom od oko 600 zatvorenika, koliko je ukupno prošlo kroz „Silos“, nikad nije dokazano da su krivi za ono za šta su optuživani i zverski zlostavljani. „Kad smo zatvoreni, na 24 sata dobijali smo samo jednu šnitu hleba dnevno i pet-šest kašika nekakve kisele tečnosti. Svaki dan je neko padao u komu od gladi. Prva žrtva gladi bio je Petar Krstić. Umro je 13. oktobra 1992. godine. Počeli smo da jedemo zrnevlje žita koje je ostalo rasuto po podu „Silosa“. Srećan je bio onaj koji je imao najlonsku kesu pa da u nju stavi malo vode i potopi pšenicu“, tiho i isprekidano priseća se Radojka.
Posebno, veli, pamti Spasovdan, 4. jun 1992. godine, kada su živi u „Silosu“ pozavideli mrtvim.
Uprava logora kazala je zatvorenicima da je „stigla vojska iz Rijeke“.
„Na uniformama su nosili sve moguće oznake: šahovnice, zvezdu i polumesec, oznake legije stranaca, crvenih i crnih beretki, bilo je tu dosta i Sandžaklija, jedan Nemac. Prvo su počeli da tuku muškarce. Čujete samo vrisku, jauke, udaranje daske o telo, onda čujete kako telo udara od zemlju, pada i tišina do sledećeg jauka. Kada više nisu znali kako da se iživljavaju, birali su po dvojicu Srba i terali ih da jedan drugog tuku letvama po tabanima…Znali su sve, imali su podatke o svakome od nas, inspektor Enver Dupovac im je davao instrukcije „ko je koliko četnik“… Došli su i do našeg boksa u kojem smo bile trudnica Radojka Lojanica, Borka Tripković, koja se lečila u duševnoj bolnici u Sarajevu, i ja. Od mene su prvo tražili novac. „Gde su ti pare, prodavala si oružje“, vikali su. Znali su da imam ćerku. Prete da će mi je dovesti, silovati, zaklati tu preda mnom…Teraju me da se krstim. Ja pođem, normalno, sa tri prsta, a oni viču: „Ne tako, već sa pet i u obliku polumeseca. Nećeš više sastaviti tri prsta, grizi palac“. I morala sam da grizem palac sve dok krv nije krenula. Dok se tako krstim, moram da govorim Alahu akbar. Načičkalo se njih 50-60, gledaju, smeju se. Moj komšija Avdija Subašić, tada odbornik SDA u SO Hadžići, sve to posmatra i govori im šta da rade. Teraju me da se svučem. Deo po deo odeće. Ostajem gola…Prvi put u životu poželela sam da se ubijem“, tiho i isprekidano priča Radojka.
Nema više "krajine"..Da ste normalni bili ..sve bi bilo drukčije...A SAD SAMO OSTAŠE PJESMA...
Meho .Otvori Pivu i slusaj i uzivaj.
Krajina je tu, nigde nije poblega. A prilike se vremenom menjaju pa cemo videti kome i kako sta :)
@@CarlFGauss-qn2cq ...nemoj čekati da dođe vrijeme...dođi u gerilu..povedi još kojeg...samo požuri
@@hrvatmeho8667 Ne prdi maleni. Nego dodji ti kod mene u goste, da te malo ugostim sto bi se reklo
Svaka cast