Zasto ne pomene i ne adresira neko uzroke takvih psihickih tegoba? Mislim da je prica o stigmatizaciji u emisijama ovakvog tipa prenaglasena, jer se na taj nacin skrece sa osnovnog smera a to je prepoznavanje uzroka ljudskih psihickih stanja. A uzroci su daleko dalje i dublje pozicionirani od price o stigmatizaciji koja se javlja kao socijalna nus-pojava. Ljudima ne vredi objasnjavati da oni treba da se jave psihijatru, svi na primer depresivni ljudi to svesno znaju i kada dodju u situaciju da se obrate cine to jer su iscrpeli sve svoje psihicke rezerve i mehanizme odbrane svoga ja. Psihijatru se ne javljaju jer su svesni da im propisane tablete nece doneti srecu i mir za kojim ceznu grcevito, vec im mogu i naskoditi. Osnova lecenja ljudske duse je ziva rec koja coveku treba da pomogne da emotivno prevazidje situaciju u kojoj se nalazi. Tek tu pocinje sa jedne strane prica o gazenju bosim stopalima preko polomljenog stakla, odnosno prica o suocavanju, a sa druge strane institucionalna nespremnost takvog zdravstva kakvo je u Srbiji da coveku pruzi adekvatnu psihoterapiju-hod preko polomljenog stakla bosim stopalima. Ja ne verujem u pricu o jako obrazovanom srpskom psihijatrijskom kadru. Ako se uzme u obzir da je psihijatrija tematika medicine koja zadire u mnogo sire sfere ne samo individualnog psiholoskog vec i socijalno psiholoskog momenta, kulturoloskog psiholoskog momenta i religiozno-filozofskog momenta, ja ne verujem da cete medju tim srpskim psihijatrima-ima naravno izuzetaka-naci mnogo podobnih osoba koje osim sto znaju kako deluju inhibitori preuzimanja serotonina ili benzodiazepini znaju i nesto o kulturologiji, istoriji religije, istoriji umetnosti ili muzike. To je u stvari jedno vrlo usko obrazovanje koje cini da se mozak kao sediste duse mehanizuje i da se za sve okrivi organski kvar u toj masini. Ziva rec leci i to je jedino u sta verujem, barem kada su depresivni ljudi u pitanju. Lekovi su za one kategorije psiholoskih poremecaja za koje svi znamo da nisu podlozne psihoterapisjkim postupcima, ali na nekinacin mogu i njih da usmere u pravcu poboljsanja ili barem da ih dovedu u stanje ravnoteze mobilisuci ljudskim razgovorom one zdrave potencijale psihe. Uslovno receno su od svih psihijatrijskih poremecaja samo dve nekorigibilne ili tesko koregibilne: psihoticni poremecaji organskog uzroka i poremecaji licnosti, i to ne svi poremecaji licnosti.
Obozavam ovu zenu!
Hvala na radu i podizanju svesti.
Zasto ne pomene i ne adresira neko uzroke takvih psihickih tegoba? Mislim da je prica o stigmatizaciji u emisijama ovakvog tipa prenaglasena, jer se na taj nacin skrece sa osnovnog smera a to je prepoznavanje uzroka ljudskih psihickih stanja. A uzroci su daleko dalje i dublje pozicionirani od price o stigmatizaciji koja se javlja kao socijalna nus-pojava. Ljudima ne vredi objasnjavati da oni treba da se jave psihijatru, svi na primer depresivni ljudi to svesno znaju i kada dodju u situaciju da se obrate cine to jer su iscrpeli sve svoje psihicke rezerve i mehanizme odbrane svoga ja. Psihijatru se ne javljaju jer su svesni da im propisane tablete nece doneti srecu i mir za kojim ceznu grcevito, vec im mogu i naskoditi. Osnova lecenja ljudske duse je ziva rec koja coveku treba da pomogne da emotivno prevazidje situaciju u kojoj se nalazi. Tek tu pocinje sa jedne strane prica o gazenju bosim stopalima preko polomljenog stakla, odnosno prica o suocavanju, a sa druge strane institucionalna nespremnost takvog zdravstva kakvo je u Srbiji da coveku pruzi adekvatnu psihoterapiju-hod preko polomljenog stakla bosim stopalima. Ja ne verujem u pricu o jako obrazovanom srpskom psihijatrijskom kadru. Ako se uzme u obzir da je psihijatrija tematika medicine koja zadire u mnogo sire sfere ne samo individualnog psiholoskog vec i socijalno psiholoskog momenta, kulturoloskog psiholoskog momenta i religiozno-filozofskog momenta, ja ne verujem da cete medju tim srpskim psihijatrima-ima naravno izuzetaka-naci mnogo podobnih osoba koje osim sto znaju kako deluju inhibitori preuzimanja serotonina ili benzodiazepini znaju i nesto o kulturologiji, istoriji religije, istoriji umetnosti ili muzike. To je u stvari jedno vrlo usko obrazovanje koje cini da se mozak kao sediste duse mehanizuje i da se za sve okrivi organski kvar u toj masini. Ziva rec leci i to je jedino u sta verujem, barem kada su depresivni ljudi u pitanju. Lekovi su za one kategorije psiholoskih poremecaja za koje svi znamo da nisu podlozne psihoterapisjkim postupcima, ali na nekinacin mogu i njih da usmere u pravcu poboljsanja ili barem da ih dovedu u stanje ravnoteze mobilisuci ljudskim razgovorom one zdrave potencijale psihe. Uslovno receno su od svih psihijatrijskih poremecaja samo dve nekorigibilne ili tesko koregibilne: psihoticni poremecaji organskog uzroka i poremecaji licnosti, i to ne svi poremecaji licnosti.
Nikola Acimovic k
Bravo za tekst, g-ne Aćimoviću!
e sad da delimo sa njima sve mislim da nije tacno,posto za 10 min. neznam sta moze da se kaze,u americi vreme je novac
Nije svaka psihosomatika ista u odnosu na zahtjeve evolucije, o tome pišem pod oznakom simbolokracija pa tko voli neka izvoli a fraze ne prolaze.
Da li zivotinje imaju psihickih problema?
PoZDRAVlje ,
K®SMA B®E
SymballerO
Da,kad zive sa coveka