Суецки канал

Суецки канал (арап. قناة السويس qanāt as-suwēs) вештачки је канал на нивоу мора у Египту дужине 163 km између Средоземног и Црвеног мора,[1] који раздваја афрички од азијског континента и због тога је најближа поморска веза између западне и источне Земљине хемисфере. Велика стратешка важност Суецког канала за Запад постаје још јаснија у светлу чињенице да је најважнији танкерски пловни пут за снабдевање Европе блискоисточном нафтом. Суецки канал носи име по граду Суец који се налази у региону. Суец (арапски لسويس ) је град-лука који броји око 497.000 становника. Налази се у Египту, у заливу.
Председник Египта Гамал Абдел Насер национализовао је канал 1956. Због тога су Француска, Уједињено Краљевство и Израел извршили инвазију 1956. У том сукобу било је потопљених бродова, па је канал био затворен до априла 1957. Уједињене нације су одржавале неутралност канала и Синаја. Град је био потпуно уништен и напуштен након Арапско-израелског сукоба 1967. године. Поново је изграђен и канал је отворен за поморски саобраћај 1975. године.
Модерни Суецки канал је конструисала Суецка канална компанија између 1859 и 1869, и био је званично отворен 17. новембра 1869. Пројектовао га је француски инжењер Фердинанд де Лесепс. Канал омогућава бродовима краће путовање између северног Атлантика и северног Индијског океана преко Медитерана и Црвеног мора чиме се избегава јужни Атлантик и јужни Индијски океан, и тиме се скраћује путовање за приближно 7.000 km (4.300 mi). Канал се протеже од северног краја код Порт Саида до јужног краја код Порт Тевфика код града Суец. Његова дужина је 193,30 km, укључујући северне и јужне прилазне канале. Године 2012, 17.225 пловила је прошло кроз канал (47 на дан).[1]
Оригинални канал је био једнопловити водени пут са локацијама за мимоилажење у Балаховој обилазници и Великом горком језеру.[2] Он не садржи преводнички систем, тако да морска вода слободно пролази кроз њега. Генерално, канал северно од Горких језера тече северно зими и јужно лети. Јужно од језера, смер протока се мења са Суецком плимом.[3]
Канал поседује и одржава Суецка канална управа[4] (SCA) из Египта. Према Константинопољској конвенцији, канал може користити „у времену рата као и у времену мира свако трговачко или ратно пловило, без разликовања заставе”.[5]
У августу 2014, започети су радови на проширењу Балахове обилазнице 35 km ради скраћивања времена пролаза кроз канал. Очекује се да ће ова експанзија удвостручити капацитет Суецког канала са 49 на 97 бродова дневно.[6] Са ценом од $ 8,4 милијарди, овај пројекат је финансиран путем каматно инвестиционих цертификата који су искључиво издати египатским ентитетима и појединцима. „Нови Суецки канал”, како је експанзија била названа, је био отворен великом церемонијом 6. августа 2015.[7]
Дана 24. фебруара 2016, Суецка канална управа је званично отворила нови помоћни канал. Тај помоћни канал, лоциран на северној страни источне екстензије Суецког канала, опслужује Источни терминал при привезивању и раздвајању бродова са терминала. Како је Источни контејнерски терминал лоциран у самом каналу, пре изградње новог помоћног канала није било могуће да се привезивање и раздвајање врши у терминалу док пролази конвој.
Древни западно-источни канали су изграђени да би олакшало путовање од реке Нила до Црвеног мора.[9][10][11] Верује се да је један мањи канал био конструисан под окриљем Сенусрета II[12] или Рамзеса II. Још један канал, који је вероватно садржао порцију првог,[9][10] је био изграђен под владавином Нека II, док је једини потпуно функционалан канал пројектовао и комплетирао Дарије
Легендарни Сесострис (вероватно било фараон Сенусрет II или Сесострис III из Дванаесте египатске династије[12][13]) вероватно је почео рад на древном каналу којим се спаја Нил с Црвеним морем (1897. п. н. е. - 1839. п. н. е.), кад је иригациони канал био направљен око 1850. п. н. е. који је био плован током сезоне поплава, и који је водио у суву речну долину источно од делте реке Нил звану Вади Тумелат.[14] (Сматра се да је у древна времена Црвено море досезало на север до Горких језера[9][10] и језера Тимсах.[15][16])
У својој Метеорологији, Аристотел је писао:
Један од њихових краљева покушао је да направи канал до мора (јер би им то давало знатну предност, да им цео регион буде плован; речено је да је Сесострис био први од древних краљева да то покуша), али је нашао да је море више од копна. Стога је прво он, и Дарије касније, престао с прављењем канала, да се не би море мешало са речном водом и кварило је.
Страбон је поменуо да је Сесострис почео да гради канал, а Плиније Старији је писао:
165. Затим долази племе принцезе Тиро, и лука Данеои, од које је Сесострис, краљ Египта, намеравао да изгради бродски канал до места где Нил утиче у оно што је познато као делта; то је растојање од преко 60 mi (97 km). Касније је Персијски краљ Дарије имао исту идеју, као и након њега Птолемеј II, који је направио ров ширине 100 стопа, 30 стопа дубок и око 35 mi (56 km) дуг, све до Горких језера.