Predivno secanje na Boru Stankovica i pesma za karasevdah - " srce gori i izgori ...Sar planina pod njuma strci ...i pesma , glas s mesecinu se lepi " bozanstven - " Mitke iz Kostane ' !
Moj pijetet prema ovoj priči je što taj kraj dobro znam Biljča prav drum ka Preeševu i Skolje ,eh karasevdah ... Moje je mišljenje da je Raša Plavović autentično i ubedljivo igrao ulogu Mitketa ,svaka čast i drugim glumcima .
Bora stakovic je veliko ime vranja kao ikoštana velika priča koja ostaje vekovima kao i Emina u mostaru to su priče koje se nikad završiti legede čačak
MITKA (gledajući ih): Takoj! Moj brat katil, moj brat krvnik, moj brat - nikad sreću da ne vidi. Jednako: "kući"... (Pokazuje na kuću). Ete s'g dom sam, kući! (Seda, vadi i meće ispred sebe jatagan, fes, kesu, muštiklu). De bre... (Grkljanu). Sviri! Da sviriš: kako nigde nikoga nemam. Ni brata, ni tatka, ni majku! Ženu? (Pokazuje na kuću). Ene gu. Od brašno i testo oči vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! De! Toj da mi sviriš, "moj pesmu" da sviriš! GRKLJAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo? MITKA: Moju pesmu! GRKLJAN (u čudu, pitajući i ostale pogledom): Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi tvoju pesmu ne znamo. MITKA: I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s'n s'nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ranila. Dan i noć samo njega gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin - bolan! Porasnaja sin. Došla snaga, mladost... Došle bašče, cveće, mesečina. - Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi, puške, sablje, žene... Koju devojku neje pogledaja, samo njene kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan od kako se rodija. - Toj sam ja!... Pa od t'j bol, jad, - dert li je, prokletija li neka, - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s'n da me uvati. A s'n me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a - bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t'g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu,čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi). Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga rskomatala, ostarela... Žalno, teško da mi pojete! KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda-Mitko? MITKA: Koju? Eh, Koštana, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (Pokazuje na sebe). Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja' i ne naceliva'... Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha!... Poj, Koštana, kako k'd se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noćletnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma lega pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od Bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečinu oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma... I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesečinu se lepi, treperi i na mene kao melem na srce mi pada. (Koštani). I, Koštan, tuj pesmu, to vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe. Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s's otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj "Žal za mladost"... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jošjedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem... Ah! (Peva) Da znaješ, mome, mori, da znaješ, kakva je žalba za mladost, na porta bi me čekala, od konja bi me skinula u sobu bi me unela, u usta bi me ljubila - of, aman, zaman, mlado devojče, izgore mi srce za tebe
Tekst: -Mitke:Eh, čargidžije, meteri, braćo moja rodjena. Onaj moj brat, nikad sreću da ne vidi, samo vika "kući!" pa "kući!". Poj Koštan, čedo. Poj, kako majka sina imala, gledala, čuvala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin-bolan. Porasnaja sin. Došla snaga, bašče, devojke. Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Sablje, puške, konje, devojke. Lelee, koju devojku neje pogledaja, samo njojne kose neje zamrsia i usta celivaja. Ni jedna mu ne odreče, ni jedna ga ne prevari, a on-sve gi celivaja, sve varaja i bolan bio. Bolan, od samog sebe. Ete, toj sam ja! Pa od tej bol, dert li je? Prokletija li je neka? Eve, na nogu ginem! Idem, bre, po mehane skitam! Dert da zaboravim, san da me uvati, a san me ne vaća. Zemlja me pije, noć me pije, ene! I ona mesečina, pa i ona me pije! Ništa mi bre nije! Zdrav sam, zdrav! A bolan.. Ejj, bolan od samog sebe.. Eh, deca moja.. Slatka moja deca.. Ajde, pojte, iskam da slušam vaš topao, vaš mek glas. Zašto? Moje srce se iskuvalo, snaga raskomptala, ostarela.. Iskam žalno i teško da mi pojete. -Koštana: A koju pesmu gazda Mitke? -Mitke: Kako more Koštan, koju? Zar je jedna pesna žalna? A? Znaješ ti Koštan šta je to karasevdah? I toj težak, golem karasevdah? Ete, tu bolest ja bolujem. Eve, ostare, a još se ne nažive. Još mi za mlados i lepotinju srce gori i izgori. Poj Koštan, kad se od Karakulu, na Bilaču, Preševo, Skoplje udari. Noć letnja, Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče. Martinka mi u krilo, a konj, Dorča moj, nogu pred nogu! Ee, a čalgidžije.. Što gi još od Bilački Han povedešem, peške idu iza mene i sviriju.. Sviriju kroz noć i na mesečinu sviriju.. Ee, a i seraj i bašče kuda mlade žene i devojke oko šedrvan oro igrav. Germete sviri, daire se čuju i pesma.. Ama, neje to pesma.. Nego glas! Glas! Pa taj glas ide, ide, treperi! S mesečinu se lepi i na men kao melem na srce mi pada. Eej Koštan, ete.. Tuj pesmu.. Toj vreme da mi poješ. Ama toj vreme više ne dođe. Za toj vreme ću ja žalan da umrem. Sas otvoreni oči u grob će da legnem. Poj Koštan, čedo.. Žal za mladost. Za moju slatku mlados, što mi tako uništo otide i brgo ostavi, ajde.. Poj.. Vikaj gu! Moli gu da mi se samo još jedanput vrne! Da gu samo još jedanput osetim, pomirišem.. Poj čedo, da znaješ.. Da znaješ mori mome.. LEGENDARNO!
Vojislav Stefanovic,ova na slici glumica je Selma Karlovac, koliko mi je poznato.Negde pise da se zove Elma Karlowa, a negde Karolina Karlovac.Scena iz Fima od 1953. Koštana(Ciganka)
Sasa Mladenovic БРАНИСАЛВ ЦИГА ЈЕРИНИЋ У ПРЕДСТАВИ КОШТАНА МАЕСТРАЛНО ГЛУМИ МИТКЕТА И ПОГОДИО ЈЕ ВРАЊАНСКИ ДИЈАЛЕКТ КО ДА ЈЕ РОЂЕН У ВРАЊУ А КРАГУЈЕВЧАНИН ЈЕ ПО РОЂЕЊУ . ruclips.net/video/oZWX9c9Qkzo/видео.html&ab_channel=neboj%C5%A1aozimi%C4%87
Песна за моменти кога сакаш да си среќен, тажен, весел...
Песна за сите пари, за сите времиња..
Поздрав до сите мои познати и непознати...
Tako je . Bravo !
Predivno secanje na Boru Stankovica i pesma za karasevdah - " srce gori i izgori ...Sar planina pod njuma strci ...i pesma , glas s mesecinu se lepi " bozanstven - " Mitke iz Kostane ' !
Moj pijetet prema ovoj priči je što taj kraj dobro znam Biljča prav drum ka Preeševu i Skolje ,eh karasevdah ...
Moje je mišljenje da je Raša Plavović autentično i ubedljivo igrao ulogu Mitketa ,svaka čast i drugim glumcima .
recima se ovo ne moze docarati samo je srce merilo
Karasevdah...puni dusu i setom i milinom
Bora stakovic je veliko ime vranja kao ikoštana velika priča koja ostaje vekovima kao i Emina u mostaru to su priče koje se nikad završiti legede čačak
Niti je emina u mostaru a kamoli kostana iz vranja
Svaka cast 👏👌👍 veliki umetnici pozz svima ot sefer i marija francija
Ovo treba da se oseti, a zaplace obavezno . .
SEBEVRANJE eh mladosti pusta
18.12.2021. Opet slusam i placem 😔😔😔😔
prelepo prelepo.......
MITKA (gledajući ih): Takoj! Moj brat katil, moj brat krvnik, moj brat - nikad sreću da ne vidi. Jednako: "kući"... (Pokazuje na kuću). Ete s'g dom sam, kući! (Seda, vadi i meće ispred sebe jatagan, fes, kesu, muštiklu). De bre... (Grkljanu). Sviri! Da sviriš: kako nigde nikoga nemam. Ni brata, ni tatka, ni majku! Ženu? (Pokazuje na kuću). Ene gu. Od brašno i testo oči vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! De! Toj da mi sviriš, "moj pesmu" da sviriš!
GRKLJAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo?
MITKA: Moju pesmu!
GRKLJAN (u čudu, pitajući i ostale pogledom): Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi tvoju pesmu ne znamo.
MITKA: I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s'n s'nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ranila. Dan i noć samo njega gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin - bolan! Porasnaja sin. Došla snaga, mladost... Došle bašče, cveće, mesečina. - Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi, puške, sablje, žene... Koju devojku neje pogledaja, samo njene kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan od kako se rodija. - Toj sam ja!... Pa od t'j bol, jad, - dert li je, prokletija li neka, - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s'n da me uvati. A s'n me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a - bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t'g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu,čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi). Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga rskomatala, ostarela... Žalno, teško da mi pojete!
KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda-Mitko?
MITKA: Koju? Eh, Koštana, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (Pokazuje na sebe). Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja' i ne naceliva'... Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha!... Poj, Koštana, kako k'd se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noćletnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma lega pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od Bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečinu oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma... I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesečinu se lepi, treperi i na mene kao melem na srce mi pada. (Koštani). I, Koštan, tuj pesmu, to vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe. Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s's otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj "Žal za mladost"... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jošjedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem... Ah!
(Peva)
Da znaješ, mome, mori, da znaješ,
kakva je žalba za mladost,
na porta bi me čekala,
od konja bi me skinula
u sobu bi me unela,
u usta bi me ljubila -
of, aman, zaman, mlado devojče,
izgore mi srce za tebe
Aferim Marko!!!
Hvala
pjesma za svako srce koje zna što je karasevdah
Tekst:
-Mitke:Eh, čargidžije, meteri, braćo moja rodjena. Onaj moj brat, nikad sreću da ne vidi, samo vika "kući!" pa "kući!".
Poj Koštan, čedo. Poj, kako majka sina imala, gledala, čuvala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin-bolan.
Porasnaja sin. Došla snaga, bašče, devojke. Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Sablje, puške, konje, devojke. Lelee, koju devojku neje pogledaja, samo njojne kose neje zamrsia i usta celivaja.
Ni jedna mu ne odreče, ni jedna ga ne prevari, a on-sve gi celivaja, sve varaja i bolan bio. Bolan, od samog sebe. Ete, toj sam ja!
Pa od tej bol, dert li je? Prokletija li je neka? Eve, na nogu ginem! Idem, bre, po mehane skitam! Dert da zaboravim, san da me uvati, a san me ne vaća. Zemlja me pije, noć me pije, ene! I ona mesečina, pa i ona me pije!
Ništa mi bre nije! Zdrav sam, zdrav! A bolan.. Ejj, bolan od samog sebe..
Eh, deca moja.. Slatka moja deca.. Ajde, pojte, iskam da slušam vaš topao, vaš mek glas. Zašto? Moje srce se iskuvalo, snaga raskomptala, ostarela..
Iskam žalno i teško da mi pojete.
-Koštana: A koju pesmu gazda Mitke?
-Mitke: Kako more Koštan, koju? Zar je jedna pesna žalna? A?
Znaješ ti Koštan šta je to karasevdah? I toj težak, golem karasevdah? Ete, tu bolest ja bolujem. Eve, ostare, a još se ne nažive. Još mi za mlados i lepotinju srce gori i izgori.
Poj Koštan, kad se od Karakulu, na Bilaču, Preševo, Skoplje udari. Noć letnja, Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo.
Drum širok, prav, po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče. Martinka mi u krilo, a konj, Dorča moj, nogu pred nogu! Ee, a čalgidžije..
Što gi još od Bilački Han povedešem, peške idu iza mene i sviriju.. Sviriju kroz noć i na mesečinu sviriju.. Ee, a i seraj i bašče kuda mlade žene i devojke oko šedrvan oro igrav.
Germete sviri, daire se čuju i pesma.. Ama, neje to pesma.. Nego glas! Glas! Pa taj glas ide, ide, treperi! S mesečinu se lepi i na men kao melem na srce mi pada.
Eej Koštan, ete.. Tuj pesmu.. Toj vreme da mi poješ. Ama toj vreme više ne dođe. Za toj vreme ću ja žalan da umrem. Sas otvoreni oči u grob će da legnem.
Poj Koštan, čedo.. Žal za mladost. Za moju slatku mlados, što mi tako uništo otide i brgo ostavi, ajde.. Poj.. Vikaj gu! Moli gu da mi se samo još jedanput vrne! Da gu samo još jedanput osetim, pomirišem..
Poj čedo, da znaješ.. Da znaješ mori mome..
LEGENDARNO!
❤️ dert 🤕 karasevdah ❤️
🏆 hvala na ovome 🤗
gazda mita je postojao on je moj daleki rodjak
ama bre golem dert i karasevdah aferim aferim
Eh tako beše ,voleh i bejah voljen , a sd dane prebijam sam i žalostan ...
❤❤❤
Здрав сам ал болан, болан од сам себе...
Sve što sam željela
To sam i imala ..
TOJ SAM I JA, OD OVOGA MOŽE DA SE RIKNE !
najezix se od miline ;)
Ubavinja
од овог ко се се не најежи и коме срце не задрхти тај срца нема
tezak karasevdah!
A Dali se neko zna za Leca Karaperac Koji je glumio u Vranjskom teatru ,davno Pre rata..
Vranje.
Toj s'mo naso Vranje ima.
predivno
O Kostano??
Ustacelivaja
je li kadgod dragomir bojanic gidra igrao u kragujevackom theataru oko god1975
Ово је монолог чувеног Радомира Раше Плаовића, а Гидра је касније играо Миткета.
Kako se zvala ova glumica koja je igrala Kostanu?
Vojislav Stefanovic,ova na slici glumica je Selma Karlovac, koliko mi je poznato.Negde pise da se zove Elma Karlowa, a negde Karolina Karlovac.Scena iz Fima od 1953. Koštana(Ciganka)
Нема Боре Станковића
Prokletija li e neka? :)
karasevdah :'(
😇💥💜🌈👍
KOSMET I TAKOZVANA MAKEDONIJA = JUZNA SRBIJA
Otislo vi i Kosmat, a MAKEDONIJA NIKOGAS NE BILA VASA
Ovaa lirika ne se izrazu a so.
akcenat fali....Juznjaci, tesko če ni ubedi..
Радомир Раша Плаовић је рођен у Убу, али мора се признати да је прилично савладао акценат.Наравно да фале Јужњаци.
@@zoricapeles9654 Moj Ubljanin ❤
Sasa Mladenovic
БРАНИСАЛВ ЦИГА ЈЕРИНИЋ У ПРЕДСТАВИ КОШТАНА
МАЕСТРАЛНО ГЛУМИ МИТКЕТА И
ПОГОДИО ЈЕ ВРАЊАНСКИ ДИЈАЛЕКТ
КО ДА ЈЕ РОЂЕН У ВРАЊУ А КРАГУЈЕВЧАНИН ЈЕ ПО РОЂЕЊУ .
ruclips.net/video/oZWX9c9Qkzo/видео.html&ab_channel=neboj%C5%A1aozimi%C4%87
Zna li neko koji su ovo glumci. Igra li ovde Petre Prlicko.
Ma kakav petre Prličko
to sam ja