Pravda uskraćena većini žrtava

Поделиться
HTML-код
  • Опубликовано: 5 сен 2024
  • Fond za humanitarno pravo predstavio je 28. juna 2018. godine izveštaj „Zaobilaženje pravde: Zastarelost kao mehanizam uskraćivanja prava žrtvama rata na naknadu štete“. Izveštaj obuhvata analizu sudske prakse sudova Republike Srbije u parničnim postupcima za naknadu štete žrtvama sukoba tokom 1990-ih godina i način na koji su redovni sudovi tumačili zakonske odredbe koje se odnose na zastarelost potraživanja naknade štete proistekle iz krivičnog dela.
    FHP je od svog osnivanja 1992. godine zastupao više od 1.000 žrtava kršenja ljudskih prava tokom oružanih sukoba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Među njima su hrvatski državljani koji su bili zatočeni u logorima Stajićevo i Begelci u Srbiji, Bošnjaci koji su nakon pada enklave Žepa prebegli u Srbiju i potom bili zatočeni u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje, prisilno mobilisane izbeglice tokom 1995. godine, Albanci koji su držani u nezakonitom pritvoru u zatvorima u Srbiji. U svim ovim postupcima žrtve su se suočavale sa istim problemima: sudovi nisu imali poverenje u njihove iskaze, u većini slučajeva nisu razmatrali dokaze koje su predočili sudu, ali isto tako su različito tumačili odredbe zakona koje se odnose na zastarelost potraživanja naknade štete. Nakon dugogodišnjih iscrpljujućih postupaka, velika većina žrtava ostala je uskraćena za pravdu. Takvom praksom sudova u Srbiji na još jedan način se žrtvama stavilo do znanja da Srbiju nije briga za patnje i bol koje su im prouzrokovali državni organi Srbije, kao da i dalje ne postoji jasno izražena volja institucija u Srbiji da se suoče sa teškim posledicama kršenja ljudskih prava u prošlosti.
    Senad Jusufbegović jedan je od nekoliko desetina zatočenika logora Šljivovica i Mitrovo Polje koji su tužili Republiku Srbiju 2007. godine. Kao i ostali tužioci, bio je uveren da sudski postupak koji su pokrenuli može da se završi samo u korist žrtava. Umesto toga, žrtve su se suočile sa praksom sudije da u zapisnik unosi iskaze žrtava suprotno onome što su one izjavile, poput navođenja da su bili smešteni u „prihvatne centre“, a ne u logore; sa tumačenjem sudskog veštaka medicinske struke koji je našao da kod njega nije došlo do umanjenja opšte životne sposobnosti, budući da je u godinama nakon puštanja iz logora nastavio svoje školovanje, završio fakultet, zaposlio se i osnovao porodicu. Jedan od problema je bilo i to što su sudovi više verovali iskazu jednog pripadnika MUP-a Srbije, nego iskazima većeg broja žrtava koji su neposredno pretrpeli torturu u logorima.

Комментарии •